Da, MC Sajsi je svojim solo albumom oduvala sve konkurentkinje na domaćoj hop sceni, ali i većinu muških predstavnika ove supkulturne opcije. Ono što prvo morate da primetite jeste da se – po prvi put u istoriji ovdašnjeg rep-a- dogodilo da jedan MC PRIZNA da im zavidi, jer imaju bazu, jer je tu neko, svaki sat, svaki dan, u trenutcima kada je ona sama, kada je blam, kada se nema... (dokument, Još uvek nemam crne kožne čizme).Ovo će malo ko privatno a kamoli javno saopštiti i to kao gest i momenat zaslužuje svaku podršku i poštovanje. Svačiju pa i moju. MC Sajsi, jeste brutalna lirička žonglerka i njene stihovne role i otkidaji su toliko britki, da uvek postoji otvorena mogućnost da vam pusti posebnu i dragocenu tečnost (krv) iz vašeg glavnog telesnog organa. Ponavljam, Sajsi je nemilosrdna, ogoljena, surova i nikad sirova, ali u njoj, kao pandan sveopštem i ličnom haosu i ludilu, čuči neko ko je drugačiji i ko priželjkuje harmoniju. MC Sajsi nije ni malo lako slušati kako repuje o njoj interesantnim tematskim odabirima. Iste te liričke tematske odabire nije lako ni prijatno ni iščitavati na omotnici ovoga diska. Ona vam svoju ličnu priču, ali i onu realističnu, koju vidimo i doživljavamo svaki dan, sabijenu u 14 povezanih delova, tako snažno unosi u lice da to najmanje liči na šamar a najviše podseća na nokaut.

Ja sam ubeđen da je MC Sajsi gorepomenute harmonije –u svakom smislu- itekako željna nakon svakolikih životnih iskustava i pogleda u ogledalo moderne stvarnosti. U tom smislu, njen usamljen poklič treba mi miran komšiluk, jer prizivam san kao klinac prvi poljubac, mi se čini da upućuje baš na to, ili bar, na želju i potrebu za odmorom i svojevrsnim predahom. Do nove akcije. I novog iskrenog i dobrog albuma, poput ovoga.
 

Milan B. Popović