Boneyard

In front of the Tsunami

19.11.2008.
Zvučni bedem deluje razornije, pa čak i destruktivnije i od Cunamija i na mahove je toliko potenciran da jednostavno boli. To je, pretpostavljam i bila jedna od želja autora ali i finta kojom se ovi muzičari lucidno, pre negoli lukavo služe.

Numera koja zatvara ovaj album – vanserijski efektno i adrenalinskim šok gruvom dobrano nafilovana – jedne generacije himna, Youth gone wild, legendarnih dugokosijanera sa kraja osamdesetih i početka devedesetih i, samo tada, skitnica iz parka, grupacije Skid row, možda, jeste i reprezentativni momenat isto kao i ključni na ovom CD ostvarenju. U kom smislu? Zato što je u tih, hiruški preciznih i sofisticirano demoniziranih, doslovce tri minute i trideset tri sekunde, sakupljena sva eruptivna lavina, bes i užarena masa nezadovoljne i, opet, možda, sistemom - kulturnim i svakim drugim – potisnute i skrajnute mladosti - koja naprosto kulja i buja iz zvučnih kutija, tokom preslušavanja debitantskog ostvarenja momaka koji se nalaze iza prvih borbenih linija i odreda – Boneyard. Ukupno deset autorskih kompozicija koje se utrkuju, kidišući, gotovo jedna na drugu i preko nje, pa potom i na vas, potencijalnog konzumenta a kasnije, ispostavlja se i to, fana. Zvučni bedem deluje razornije, pa čak i destruktivnije i od Cunamija i na mahove je toliko potenciran da jednostavno boli. To je, pretpostavljam i bila jedna od želja autora ali i finta kojom se ovi muzičari lucidno, pre negoli lukavo služe. Kreativnom agresijom se boriti protiv ljudske zatupljene i malograđanske brutalnosti! Kad smo već kod malograđana, Sebastian Bach gromko urliče: Šef mi vrišti na uvo i govori ko bih ustvari trebao da budem…. Meni je jednom, priznajem, malo falilo da šefu to isto uvo odgrizem zubima. Cunami ga je spasao!

Milan B. Popović