Poslednjih godina, popularna nauka nas bombarduje izveštajima o otkrićima funkcionisanja mozga. Kažu nam da mozak (ili neki njegovi delovi) vidi, odlučuje, razmišlja, zna, oseća, altruističan/egoističan je ili želi da vodi ljubav. Na primer, jedan skorašnji izveštaj govori o istraživačevom pogledu na ljubav pomoću magnetne rezonance. Ne možemo a da se ne zapitamo da li se vođenje ljubavi odvija između dva mozga ili između mozga i ljudskog bića.

Tri stvari su pogrešne u ovim izveštajima.

Pod jedan, pružaju nam nedovoljno uvida u psihološke fenomene. Često je osnovno otkriće aktivacija određenog dela mozga u momentu kada se psihološki fenomen događa. Kao da je neka vest otkriće da mozak ne spava tokom psihološke aktivnosti! Neuronauka često nudi deskripciju pre nego eksplanaciju. Proizvodi iluziju razumevanja. Samo mali deo je dovoljno detaljan da može da objasni ili pripomogne objašnjenju psiholoških pojava.

Pod dva, priča o zaljubljenom mozgu meša nivoe eksplanacije. Pojedinac vidi, zna i želi da vodi ljubav. Mozak ne. Ovakve stvari su psihološke i ni na koji način nisu neuralne. Aktivnost mozga je neophodna za psihološke pojave, ali njegov odnos prema ovim pojavama je dosta složen.

Objašnjenje neuroloških pojava nije samo po sebi objašnjenje psiholoških pojava. Neurološki nivo ne može zameniti psihološki nivo. Nauka nije toliko jednostavna. Setimo se Džon Klizove parodije naučnog redukcionizma. 

Treća stvar, ovakva priča ima negativne posledice na nauku uopšte. Previše sredstava se dodeljuje nezreloj nauci pod pretpostavkom da razjašnjava psihologiju. Ideja da neuronauke mogu zameniti psihološko, ista je kao ideja koja je dovela do mišljenja da se sve psihičke bolesti mogu izlečiti lekovima.

Korelacije lokalizovane neuro aktivnosti i specifične psihološke pojave su i te kako važne. Ali one samo stvaraju uslove za objašnjenje. Čisto opisne, ništa ne objašnjavaju.

Popularnost neuronauka proističe delom iz mišljenja da je psihologija manje zrela u odnosu na njih. Psihologija zaista jeste daleko od preciznosti, ali neuronaukama nedostaju važne činjenice.

U poslednje četiri decenije psihologija je sazrela kao nauka. Naslovne strane trebalo bi da puni psihologija percepcije. Naprednija je od mnogih bioloških nauka, uključujući neuronauke. To je prva nauka koja je objasnila psihološke procese sa matematičkom preciznošću u distinktivno psihološkim terminima.

Rigorozna nauka o umu počinje sa percepcijom, prvom izrazito psihološkom reprezentacijom. Sazrevanje ove nauke je jedno od najvažnijih intelektualnih dešavanja u poslednji pola veka. Psihološke nauke i nauke o mozgu rade jedne prema drugima. Od razumevanja njihove povezanosti zavisi razumevanje psihologije. Imamo strogu i preciznu psihologiju percepcije. Ona bi mogla da obezbedi model za dalja psihološka objašnjenja, koji će biti bolji od bilo kog MRI prikaza, i reći: „Gle, ljubav!“

Autor: PsihoBrlog