 SIRUP
Kanjon BrusniceZašto odlazak u kanjon 1. novembra i nije baš neka grozomorna ideja10.06.2010.Prs'o sam... Ne mogu da pratim ovo troje, nemam lampu, ranac mi je težak, gladan sam, žedan sam... Mrak je, ne vidim ništa i grebem uz neko užasno brdo... Savršena avantura... U glavi mi je scena iz filma "Savršena oluja" pred sam kraj kad Džordž Kluni kaze: "Neće nas pustiti da se izvučemo". Kanjon Brusničke reke na planini Tari je jedan od zanimljivijih kanjona u Srbiji. Lep, nepristupačan, nema ni slika ni izveštaja na internetu (ima malo slika ali one ne govore skoro ništa). Odavno se spremam da odem tamo ali do sad nikako da stvrno odem. Proteklih mesec dana sam proučavao karte, slike sa Google Earth-a da bih našao izlaz iz kanjona jer se kanjon završava u Drini i većina ljudi iz njega izlazi tako što ih na kraju sačeka čamac. Ali šta oni znaju šta je prava avantura. Palo mi je na pamet da bi mogli da ponesemo peraja i da plivamo uzvodno Drinom do mesta gde može da se izađe iz kanjona (Drine) odatle 300m visinski krljanja uzbrdo po poznatom gnjilom terenu i onda peške do kola.
Ćirilicno slovo D označava mesto gde sam planirao da prespavamo i odatle krenemo, tu nas sačekaju kola i tu se i vratimo. Prava avantura, šta znaju lokalni vodiči, šta zna Žandarmerija, ovo je prava stvar. Naravno Toma i Nemanja se slazu da je to baš ono što nam treba i naravno dogovaramo se da odemo tamo. Iako je pozna jesen, vreme je lepo, prognoza kaže biće malo kiše ali ništa strašno. 31. oktobar, petak, na poslu sam i cekam 5 sati da odem kući i spakujem se. Od nekih desetak ljudi koji su hteli da idu, oko 9 uveče iz Beograda ka Tari krećemo Miša, Beka, Toma, Nemanja i ja, ostali su odustali što zbog bolesti, što zbog obaveza - nije ni bitno. Na Predov Krst stižemo oko 12, slušamo planinare kako pevaju u domu i podižemo šator (Tomin mega šator u koji se pakujemo svih petoro). Dogovaramo se da ustanemo rano da bi što pre ušli u kanjon. Računamo da nam treba oko sat vremena do kanjona, 4 sata kroz kanjon, pola sata do sat da plivamo i 2 sata do kola, sve skupa 8 sati. Ako krenemo u 9 stizemo za dana do kola. Plan je ništa planiranje je sve što bi rekao Nemanja. 1. novembar, subota, budim se na Predovom Krstu u šatoru, svanulo je. I ostali se polako bude, ustajemo, 7 je sati... Doručkujemo, pakujemo stvari, rančeve, peraja na rančeve... Spremni smo za avanturu. Pola deset... Kasnimo pola sata, nije strašno. Svraćamo do doma da pitamo domara kuda se tačno ide do kanjona jer se putokaz i moja mapa baš nešto ne slažu, putokaz kaze desno, mapa kaze levo... Ljudi u domu me užasnuto gledaju. Prve reči su im: "To je nemoguće!", u ovo doba godine ima mnogo vode, mora da se pliva... Hladna je voda... Pošto sam navikao na ovakve komentare krećem da im objasnjavam da imamo svu opremu da "znamo šta radimo"... Razumem ja njih, ako zaglavimo dole njihova je dužnost u neku ruku da nas spasavaju, a kome se to radi - nikome. Posle pola sata pregovora sa njima oni povlače poslednji adut da nas zaustave:"Morali ste da se najavite 7 dana unapred jer je to prirodni rezervat, sad samo direktor nacionalnog parka može da vam odobri da idete tamo". Nemanja zove direktora i posle objašnjavanja ko smo i šta bi da radimo (pominjanja francuskih licenci za kanjoning) dobijamo odobrenje. Ipak ljudi nam kažu da nema šanse da nadjemo put iz Drine na gore, već da pre poslednjeg vodopada kreće lovačka staza na desno ka Jagoštici i da nam je to jedina šansa da izadjemo. Prošle godine je, kažu, tu ekipa iz Avanture zanoćila, a sa njima je bio naš poznanik, Strelac iz Mande iz Valjeva (pre samo 3 nedelje mi je baš on pričao o tome kad smo išli u kanjon Sušice).
U kanjon ulazimo u 10:30, Beka, Nemanja, Toma i ja, Miša se vraća. Ima vode ali nije strašno, hladna je ali ni to nije strašno. Prvi vodopad, ispod je bazenčić, ne znamo koliko je dubok i da li moze da se skoči. Silazim prvi niz uze i.......... MNOGO JE HLADNA VODA, ŠTA CU JA OVDE, TANKO MI JE ODELO AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA. Izlazim iz bazenčića, ostali skaču... Još par skokova, bazenčića, tobogana... Raj na Zemlji, više mi ni hladna voda ne smeta. Super je. Toma ima novi sat pa na svakih 10 minuta saopštava visinu, pritisak, temperaturu, kao da radi u hidrometeorološkom zavodu... Do 12 smo sišli nekih 200 od ukupno 600 metara visinski. Nestaje vode, ali zato pada kiša i stene su jako klizave, teren nije mnogo težak ali žurimo i to me umara... Sad sam već u modu " ’ajmo mi odavde". Sve vreme se pitamo kako ćemo prepoznati stazu kojom treba da se vratimo iz kanjona jer treba da ostavimo uže na poslednjem vodopadu da bi se njme vratili do staze... U 14:20 smo sišli nekih 500 m, do Drine ima jos 100. Vidimo nešto što možda liči na stazu. Penjem se gore i vidim okapinu koju mi je čovek opisao, ostatke vatre, stazu - zapravo ne stazu nego šumski put, jedino što ide u pogresnom smeru, ka Drini. Nemanja odlučuje da predje i taj zadnji deo kanjona do reke a nas troje ostajemo u okapini, oblačimo suve stvari, ložimo vatru, čekamo ga... Eto ga i Nemke, bućnuo se u Drinu pa je srećan. U 4 krećemo stazom, nema šta da krene po zlu, takva staza sigurno negde vodi... Posle pola sata krecemo nazad, ipak nije vodila nigde. Dolazimo opet do okapine, pokušavamo da krenemo nekom vododerinom na gore, ali ne ide. Opet krećemo stazom i u 5 krećemo uz sipar na gore... I još gore ... Pada mrak, palimo lampe. Toma me pita: "Što ti sija crveno na lampi" - "Zato sto su mi se istrosile baterije". E sad, ja imam neke ultra mega giga super baterije koje mi traju već više od godinu dana i super sijaju i super su, i imam i rezervne, ali u kolima (naravoučenije uvek nosite rezervne baterije). Teren postaje sve teži, penejmo se uz sipar prekriven trulim lišćem i rastresitom zemljom... Na nekim mestima izlazimo na stene, penjemo detalje možda i do težine III po kiši, u raspadnutim patikama, sa rančevima, ja bez lampe... Nema mesečine... Savršeno! Toma nas i dalje na svakih 10 minuta obaveštava o visini. U jednom momentu kaže: "Super tek je 6 sati, dobri smo.", mislim u sebi: "Šta me briga što je tek 6 sati, više bi voleo da je 4 ujutru, manje bi imali do svitanja..." Beka sve vreme gleda u GPS koji je skoro dobila iz Amerike. Meni je svaki korak agonija... Hvatam se za neko čudno malo rastinje, već sam naučio koje moze da me drži, a koje ne može, jer od nogu nema vajde, samo klizaju na dole... Opet stene, nekako je lakše po steni, imaš gde da zgaziš, imaš za šta da se uhvatis, nisu ni mnogo kršljive, predlazem da nađemo greben koji vuče na gore i njime po stenama da nastavimo, ali se ovo troje ne slažu, mrak je, umorni smo... Ovde u šumi ako neko padne, negde će se i zadržati, na steni neće... Prs'o sam... Ne mogu da pratim ovo troje, nemam lampu, ranac mi je težak, gladan sam, žedan sam... Mrak je, ne vidim ništa i grebem uz neko užasno brdo... Savršena avantura... U glavi mi je scena iz filma "Savršena oluja" pred sam kraj kad Džordž Kluni kaze: "Neće nas pustiti da se izvučemo". Idemo dalje, i dalje grebemo uz isto brdo, Toma obaveštava da smo se popeli 400m za sat i po i da je to super s obzirom na teren (posle mi je priznao kako je i on time hrabrio sebe), kao da mi je to bitno, oću da siđem sa ovog brda, baš me briga koliko sam se popeo, oću kokakolu, hladnu... Ali onu staru iz 0,33 flasice a ne sad ove nove dečije 0,25, lopovi kradu nam 0,08 litara na svaku flašicu... Posle 15 minuta sam se sredio, "Idemo dalje" što bi rekao Dragan Nikolić u istoimenom filmu. Nailazimo na nešto što podseća na stazicu... "Jeste stazica je" (to smo ponavljali narednih sat vremena ). U jednom momentu nalazimo čak i signal za mobilni i pokušavamo da zovnemo Mišu da joj javimo da smo živi i da krene kolima ka selu gde treba da izadjemo. Nedostupna je. Posle pola minuta zvoni telefon - Miša, Tomi se tresu ruke, ne može da se javi na telefon... Ne zna se ko je srećniji, ona ili mi... Već vidimo svetla sela ne tako daleko... Tu smo, tu je "Jeste, staza je", imamo Bekin GPS koji nas je izvukao u ključnom momentu... Lepo je veče, puno zvezda... Ne može biti bolje. Krećemo dalje. Preskačemo neke stene i izlazimo na zaravan pod šumom, prvi put stojim da ne moram da se držim za nešto... Vidimo neka kola tamo na putu... Tu smo... Krećemo dalje... Skoro da čujemo ljude... Umorni smo ali imamo svetla sela pred sobom. Teren se ponovo obara, sad prečimo strminu u šumi punu lišća, i slomljenih grana na koje kad nagazis sletiš 3 metra dole jer su klizavije od leda. Kraj, opet mi se javlja Džordž Kluni, teram ga od sebe, beži bre avetinjo, samo mi ti fališ sad... Gubi se bre. Shvatamo da su kuće jako blizu vazdušnom linijom, ali mi držimo izohipsu oko neke jaruge... Setio sam se telefona, pa ja imam lampu na telefonu, PROGLEDAO SAM - sreći nikad kraja... Ljudi, ovako više ne ide, ne mogu više da se borim sa ovom strminom, ’ajmo dole pa nek nas pojede medved, baš me briga. Silazimo na dno jaruge, tu je korito potoka, opet kanjoning, samo sad uzbrdo... Skačemo sa kamena na kamen, Toma ’vata azimut ka nekom imaginarnom svetlu kojie više ne vidimo jer smo na dnu jaruge... Opet grebemo gore "po azimutu". "EEEVVVOOOOOO JJJJJEEEEEE OOOOOOGGGGGGRRRRRRRAAADDDDDAAAAAAA!!!", nemam pojma ko se prodrao... Kakve sam sreće bice od bodljikave žice i sav ću da se izbušim, ali baš me briga. Ipak je bio pravi seljački plot, a iza plota, ni manje ni više nego put. Baš nas briga gde vodi, samo da je put... Vodi do groblja. Toma koji je isao prvi zastaje, mrkli je mrak, i on pita: "Jeste sigurni da ’oćete po mrklom mraku kroz groblje - "Jok ti ćeš!" Skidamo čeone lampe sa glava u znak poštovanja i prolazimo. Malo dalje je plast sena a jos malo dalje i kuća i LJUDI. Gledaju nas uplašeno - "Dobro veče mi smo planinari"... Još 2 kilometra do škole gde nas ceka Miša i gde su nam suve stvari i kola... Vučem se putem kao da sam vo koji izvlači balvane iz šume... Ali put je... Hvala onome ko ga napravi... "MMMIIIIŠŠŠOOOOOO" - "MMMMMOOOOOLLLLLIIIIMMMM" - ljudi eno je Miša, LJUDI ENO JE MIŠA JEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!! Pakujemo se, presvlačimo, stavljam nove baterije u lampu... Život je opet lep... Miša nam priča svoje dogodovštine sa šumarima, pa kako je jela pasulj sa slaninom, pa kako je dremkala na zadnjem sedištu... Opisuje nam nevericu na licima domara i rendžera kad smo se javili da smo izašli iz kanjona (bili su uvereni da ćemo da spavamo tamo - kad bi samo znali koliko nam je malo falilo). Bajna Bašta, restoran, klopa, teram se da pojedem nesto, popio sam 2 kokakole (ali ove male, krajcovane)... Krećemo za Valjevo gde je žurka koju organizuje Nastić ispred ''Mladih istraživača – Mande''... Tu ostavljamo Nemanju a mi dalje za Beograd, vozim kao prepariran, Miša mi nesto priča... Trudim se da ne zaspim... Lupa mi nešto u točku pa vozim polako. U nedelju 2. novembra u 3 ujutru, na Banjici kod 5 solitera, auto počinje da se trese i ja stajem na trotoar, izlazim i vidim da zadnji levi točak samo što mi nije otpao... To je lupalo, od 4 šrafa koji drže točak ostao je samo jedan. Točak stoji skroz krivo... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!! Probam da skinem šraf sa nekog drugog točka da stavim na ovaj, ali ključ koji imam je neko kinesko... I naravno ne uspevam. Na pumpi kupujem bolji ključ i uspevam da sredim točak... U 4 sam kod kuće, mrtav, nemam snage ni da se istuširam... Pomirišem se i konstatujem da ću verovatno dobiti kugu ako to ostavim za ujutru... Nedelja, 12 sati ujutru, ležim u krevetu, pišem ovaj tekst, boli me grlo, imam proliv, svaki mišic me boli, ali je onaj đavo u meni koji mi ne da mira umoran, spava... Srećan sam... Petar Pavlović 
Pogledaj još...
Komentari
|
Belgrade Design WeekBeogradska nedelja dizajna 2010 - Najveći kreativni umovi 21. vekaTrablmejker Info Refleho, Časopis Društva hispanistaRefleho vas poziva da sa nama sanjate, maštate, da svakog ponedeljka prelazite Atlantik ka neiscrpnim izvorima inspiracije!Reflejo Info  Emisije info |
     
|
Smilovao vam se onaj odozgo...
Svaka čast na avanturi!
...jedna od planinara koji su pevali na Predovom krstu...