Predstavljanje filmova u Institutu Servantes, u okviru ciklusa „Luis Bunjuel u Meksiku“, nastavlja se ostvarenjima „Kći prevare” („La hija del engaño“) i „Uspon u nebo“ („Subida al cielo“). Projekcija Bunjuelovih filmova u Beogradu samo je jedan u nizu predstojećih događaja, kojima se u Srbiji obeležava 200-godišnjica nezavisnosti Meksika i 100-godišnjica meksičke revolucije.

 

Legendarni španski režiser, koji je živeo i stvarao u Meksiku, u porodičnoj melodrami crno-bele produkcije „Kći prevare“ (1951), angažuje poznata imena meksičke kinematografije: Fernanda Solera (Fernando Soler), Fernanda Sota ’’Mantequilla’’ (Fernando Sota ’’Mantequilla’’), Rubena Rohu (Ruben Rojo) i Alisiju Karo (Alicia Caro). Brzo smenjivanje događaja i komični elementi držali su budnom pažnju publike u prepunoj sali.

 

Film oslikava socijalni aspekt siromašnog dela Meksika: odnos muškarca i žene, roditelja i deteta, čoveka i novca. Dok je u prethodnoj projekciji, „Velika lobanja“ („El Gran Calavera“), akcenat na materijalnoj dobiti, u filmu „Kći prevare“ u prvi plan dolaze međuljudski odnosi i socijalna kritika. Jezik u ovom filmu je bliži španskom u Meksiku nego u Španiji. Film svoje poreklo nalazi još u „Ogorčenom Don Kintinu“ („Don Quintin el amargo“) prikazanom u Španiji 26 godina ranije. Sačuvan je gotovo netaknut zaplet, uz neznatne promene u pojedinim situacijama. Osetan je i uticaj nostalgije za domovinom - Španijom.

 

Sam Bunjuel nikad nije prihvatio naziv ovog filma. Naime, on je tvrdio da je naziv nastao greškom producenata, a da je ostao isti, naišao bi na veći odziv španske publike.

 

Izuzetan odziv publike imao je i film „Uspon u nebo“, u kome je domaće gledalište prepoznalo ideju ostvarenu u filmu Slobodana Šijana „Ko to tamo peva“. U rasklimatanom autobusu kojim likovi ambiciozno pokušavaju da iz izolovanog seoceta, što kroz reku, što kroz teško pristupačne planinske vrhove, kroz vremenske nepogode  stignu do grdića Petatlana, susreću se komični likovi različitih ćudi i ciljeva. Time se pažnja sa protagoniste usmerava i na neobične sudbine njegovih saputnika. Svaki pređeni kilometar pretvara se u pravu avanturu, a radnja je isprepletana parodijom na tipične ljubavne scene, crnim humorom, aluzijama na Stari zavet i Božji greh, kao i brojnim kostumbrističkim elementima poput posmrtnih običaja, raznih svetkovina i kostima koji verno oslikavaju način oblačenja u ondašnjim ruralnim sredinama.

 

Za publiku današnjice, zasićenu visokobudžetnim filmovima holivudske produkcije, Bunjuelova genijalna ostvarenja predstavljaju pravo osveženje. One koji su propustili priliku da ih pogledaju pozivamo da sa nama uživaju u dva poslednja filma u okviru  ciklusa: „Iluzija putuje tramvajem“ i „Nazarin“ (12. i 19. februar, u 20 časova).