Koncert na Kolarcu u Beogradu bio je zaista poseban. Publika se predala od prvog trenutka. Energija gledalaca je bila takva da smo se potpuno predali izvođenju, predstavili najdublje emocije. Ne radi se samo o aplauzu I entuzijazmu, već o posebnoj povezanosti koja se stvara veoma retko, onda kada osetiš da publika razume i vidi iskrenost, to je ono u čemu leži sva lepota izvođenja. Zaista smo uživali. Na aerodromu, pri povratku u Sevilju, upravo smo o tome razgovarali – to je bilo izvođenje za pamćenje, a na poklon smo dobili i gitaru ispunjenu ružama. Bilo je kao u bajci, neverovatno!

 

 

Zapravo, moj muž je Srbin! Andrej je perkusionista grupe i zajedno vodimo grupu “Puerto Flamenco”. Deset godina smo u braku i živimo u Sevilji, u Triani - delu ovog očaravajućeg grada sa tipičnim flamenko obeležjima. Uvek želimo da dođemo u Beograd, ali zbog brojnih turneja po svetu to nam ne polazi uvek za rukom. Mislim da bi bilo lepo da se ovakav događaj u Beogradu organizuje svake godine. To bi nam jako prijalo I o tome ozbiljno razmišljamo.

 

Jesmo naravno. Osim toga, držali smo kratke kurseve pleas i perkusionizma u Beogradu i Novom Sadu, tako das mo ostali gotovo dve nedelje u Srbiji. Srbijom sam oduševljena, hrana je odlična i nedostaje mi uvek kada se vratim u Španiju, zato stalno tražim od Andreja da mi sprema srpske specijalitete, jer, istini za volju, stvvarno odlično kuva. Rakija mi se mi se takođe dopada, dunjevača najviše, jako je ukusna! Vodili smo celu grupu u Skadarliju i oduševili su se. Svi su prijatno iznenađeni Beogradom, bilo je jako lepo vreme – 30 stepeni i veoma sunčano, puno ljudi na ulicama, u baštama kafića i restorana, lepe radnje, prijatni ljudi, noćni život… sve u svemu, podseća na Sevilju! Verujem da Srbi vole život, znaju da žive, vole da izlaze sa prijateljima, da dobro jedu i piju, da uživaju uz muziku. Zadivljujuće je koliko su ljudima u Beogradu muzika i opšta kultura bitne. To jeostavilo neverovatan utisak na nas.

 

 

Grupu činimo ja (Francisca “la Chica”) i Andrej Vujičić, zatim Eduardo Trassiera (gitara) i Pablo Pradas (bas gitara), Hesus Herrera bailaor (naziv za igrača flamenka) i naravno cantaores (naziv za flamenco pevače) Inma “La Crbonera” i Jose “El Tremendo”. Mnogo godina radimo zajedno u okviru raznih projekata i trupa, kao i na turnejama sa grupom “Puerto”. Oni su divni i zajedno smo kao porodica, što se, verujem, primećuje. U flamenku je jako bitno da poznaješ ljude sa kojima radiš, da u njih imaš poverenja kako bi mogao da se predaš, da improvizuješ, da dopustiš da zavlada magija. Eduardo je jedan od najboljih gitarista flamenka svoje generacije, dobitnik je svih najprestižnijih nagrada flamensko zvuka (La Bienal de Sevilla, El Concurso de Córdoba, La Unión itd.). Prava je čast imati takvog muzičara u grupi. Osim njega, Pablo i Andrej predstavljaju trio pod nazivom “Eduardo Trassierra Flamenco Project”, sa kojim uz veliki uspeh nastupaju po Španiji I Evropi. Bailaor Jesus Herrera je dobitnik nagrada I finalista brojnih flamenco takmičenja, kao što su La Perla Cádiz I La Unión, a grupi daje ogromnu snagu na nastupima svojom plesom punim energije i jačine u pokretima. Cantaores su čudesni, tako autentični kada je flamenco u pitanju, da je pravo zadovoljstvo raditi sa njima. Potpuno se predaju i na neki način predstavljaju dušu ove grupe. Imali smo tu sreću da svi zajedno putujemo od Australije i Novog Zelanda (WOMAD festivali), pa sve do Atine, Osla, Praga, Holandije, Budimpešte (SZIGET), Hrvatske, Stokholma, između ostalog, a ove godine nastupali smo u Parizu, Vašingtonu i Njujorku.

 

 

Flamenko budi strast u tebi, tako da o tome ne razmišljaš kao o naporu, ali istina je da se radi mnogo, ima mnogo znoja i suza, ali ipak donosi ti i najveću radost. Za mene je flamenco potreba, ne znam šta bih radila kada ne bih mogla da igram. Svako jutro odlazim u svoju salu i plešem četiri sata, zatim još dva sata popodne i na kraju, tokom večeri, nastupam na sceni ili u okviru turneje – mnogo se cipela istroši od tolikog igranja!

 

 

Pomogao mi je da upoznam sebe, svoje mane i snagu, svoja osećanja i suštinu koju nosim duboko u sebi. Naučila sam da osetim trenutak, da se zaustavim, da slušam, a onda i da sve predam, skočim u ambis, da sve okončam. Teško je. Prolazno i lepo. Možda sam žrtvovala mirniji život, sigurnost koju on nosi, uobičajen način življenja, ali ne kajem se ni jednog sekunda! Radost koju flamenko donosi, pre svega kada mu se posvetiš u paru sa nekim, kada možeš to osećanje da podeliš, da iskusiš taj trenutak potpunog predavanja i komunikacije sa nekim, to ne bih menjala ni za šta na svetu.

 

 

 

Flamenko mora da postane način života ako želiš da se njime baviš I da u tome budeš dobar. Kada živiš u Triani, noći I dani ti prolaze u flamenko lumperajkama, uz muziku, igru, pesmu, na ulici Betis, u barovima, u salama, akademijama plesa, to je 24-časovna predaja, pomalo i opsesija, a pre svega princip. Uz flamenko se nauči mnogo o životu, o svemu, to je veoma mudra I duboka umetnost, način postojanja.

 

 

Zavisi. Nekada osećam da sve držim pod kontrolom, nekada sam krhka. To je poseban trenutak, osećaš publiku, osećaš njihhov dah, i ona tebe oseća. To je igra energije i očekivanja, igra poverenja i užitka, trenutak inspiracije, u kome se daješ i prihvataš. Uvek mi je bilo fascinantno da vidim velike umetnike kako izlaze na scenu. Kao da su obavijeni oreolom, sjajem, smirenošću pred oluju. Biti iskren, biti prisutan, skroman pred mogućnošću da se razmahneš, ponosan što si čovek.

 

 

Novi, letnji, broj Refleha možete pogledati ovde. Uživajte!