„...I rodi sina, kog mogle da ljube odmah bi Nimfe,
I da mu ime Narkis. Za njega upitan bivši
Proročki vračar, hoće l’ doživeti vremešnu starost
I dane kasne, reče, da hoće, ne pozna li sebe.“
(Metamorfoze, pevanje treće, stihovi 345-349, Publije Ovidije Nason)

Da li ti se ikad desilo da strahuješ od sna? Da te obliva znoj pri pomisli na ono što te ujutro čeka, i ne želiš da sklopiš oči jer bi te neizbežno iznenadilo i uhvatilo nespremnog? Pa zoru dočekaš još uvek budan, suvog, bezizražajnog pogleda, dok se zlatne niti provlače kroz roletne i čvrsto ti obuhvataju grlo, stežući ga, dave te uporno, polako, sa bolesnom hladnoćom, nezaustavljive! A ti se poistovećuješ sa crvom, spreman da pljuneš na sebe! Gadeći se sopstvene nemoći, okrećeš glavu prema jastuku i prekrivaš se jorganom, tonući u njega, kao da se stidiš pred nepostojećim svedokom... Ne želiš da vidi tvoje suze opet. I da li si dozivao nečije ime u tom trenutku? Smatraj se sretnim ako jesi, ako imaš to ime, koliko god ono beznačajno bilo, samo ako možeš da ga vrisneš u pomoć, makar pomoć i ne usledila. Srećan si, veruj mi! Zamisli mog besciljnog užasa kada u potpunom mraku dozivam samo ime svoje, i to ne u nadi za pomoć, nego sažaljevajući tupilo koje u meni nastaje... Svako veče u postelji verovatno neosnovano strahujem da ću se probuditi u jednom zarđalom svetu, svetu bez iskrene emocije, bronzanom i sjajnom u svoj svojoj uigranosti. Svet gde zelen bor posmatram preko tv prijemnika dok se tovim večerom iz konzerve, ogrezao u svojih dve stotine kila, teško dišem dok se istežem ne bi li dohvatio daljinski upravljač klima uređaja. I veštačka hladnoća mi kupa telo dok noktom iščačkavam iz zuba ostatke obroka, pljujući ih zatim na tepih, pogleda fokusiranog nepomično na pokretnu sliku, malu crnu kutiju ispred sebe. I ne trne mi ruka, srce pumpa uprkos svemu, moje znojavo truplo se i dalje drži, iako nepomično, i grudi se podižu i spuštaju dok moj bljutavi dah bogati već učmao kiseonik zatvorene sobe. Al’ taj strah je samo zrno naspram užasa koji me zavodnički miluje, iako sam rešen da mu se ne prepustim – ništavan je naspram straha da će me u tom trenutku, priteran fiziološkom potrebom, na putu do toaleta privući vlastiti odraz u ogledalu, da ću prići prosto zainteresovano, i konstatovati kako imam lepe, dubuko-plave oči...
 

Kroz misli mi prolaze indijski filozofi, priznajem. Ne govorim o bilo kakvoj indijskoj filozofiji, sarkastičan sam - govorim o vrsnim, modernim umovima koji pišu sa dalekog istoka za blizak nam zapad, specijalno za podgojenu damu koja sa drugaricama posećuje pilates i obožava „Seks i Grad“. Sviraju, bolesnici, disharmonično po nitima mog razuma dok posmatram Aleksandra Malog u nemirnoj bari. Sve one idiotluke o poštovanju samog sebe, o iskrenosti samoljublja, o podršci egocentričnima – sve mi deluje toliko sitno da imena mislilaca velikih nemam potrebu ni da napomenem. Iako ćeš samo ti čitati ovu stranu, ne želim da ti ustupim luksuz trovanja da i jedan red potražiš što te sakate ruke neuko sklopiše. Razumi me: voli samog sebe, poštuj sebe kao jedinku, ali ostani povrh svega sa obe noge na zemlju, drži se trulim zubima ako treba za beton, bori se da ostaneš u svakom društvu i svakom trenutku jedan čovek. A čovek nije onaj koji je sposoban da posmatra svoje telo i svoj pogled u ogledalu za vreme seksa; čovek nije onaj koji stavlja sebe u vrh piramide i ne dozvoljava svom sinu da ga nazove ocem, nego ga ovaj naziva imenom kako ne bi doveo u pitanje njegove godine pred nepoznatim ljudima; čovek nije onaj koji se smatra čovekom samo na osnovi toga što diše a u sebi je odstranio instinkt za preživljavanje, volju za potomstvom. Govorimo o mom razmišljanju, ne zanesite se da je nešto drugo u pitanju – čovek je onaj koji shvata, priznaje, stvori i neguje ono što poseduje, ponosan je samo onim što je sam stekao, a datom se raduje jer je isto zaslužio. Ne stoji sramotan pred bilo kakvom optužbom, jer su njegova dela njegovi odrazi i na kraju, povrh svega, svestan je, i prihvata činjenicu, da postoje u životu stvari koje su veće i od njega samog i kojima je dužan da se žrtvuje ako iste žrtvu nalažu... Znam šta ti prolazi kroz glavu – pa ne korim li sam sebe onda svojim samoubistvom? Može biti, svestan sam i sam, ali možda možemo moju neopozivu odluku i da shvatimo kao žrtvu... Čemu? Prvenstveno sam napomenuo kako bi izbrisao trag na sramotno postojanje koje jeste Aleksandar Veliki. Danas bi mogao reći da je u pitanju možda i neki veći, plemenitiji cilj... Ali neću da se upuštam u tu aferu danas! Danas ubijam ljubav Aleksandra prema Aleksandru samom, pljujući ispred nogu, direktno u mutnu vodu, i nastavljajući dalje ne obazirući se.
 

Obuzima me pomalo sramotan nalet sreće dok se približavam mostu. Kada kiša pada, Jusuf spava pod mostom. Poslednjih dana nisam ga nisam nalazio na ulicama, ali sad greške nema – sateran je u ćošak. Pokriven teškim kaputom, kape namaknute na čelo, zgrčen ali uzdrhtao, leži leđima okrenut hladnoj betonskoj ploči konstrukcije... „Jusufe“ dozvao sam ga čučnuvši na metar od njega „Jusufe, živ li si?“ Trgao se, ali njegovo iznenađenje je kratko trajalo. Krajičkom oka mi je zahvatio pogled, zatim je opet utonuo u šešir i prosto ljutito uzviknuo - „A ti li si?! Ti to nemaš krova nad glavom kad se šetaš po ovom nevremenu kao pas?“ Osetio sam suze, osmeh nisam uspeo da zadržim, ali sam nastavio u ozbiljnom tonu – „Pa ja krova imam još uvek, nego znam da je tvoj krov ovaj što se proteže pod ljudskim nogama inače... Pa sam hteo da te proverim, da li ti treba šta...“ – prekinuo sam blago potresen njegovim tihim, zajedljivim smehom. Osećao sam kako mi osmeh spada, obrazi se pune crvenilom, a u glavi je tupa praznina dok čekam da se ismeje, i najzad mi kaže – „Ne pruža se moj krov pod njihovim nogama... Ti si dečko slepo kuče! Oni hodaju na visini moga krova! Oni lete, nezahvalni, nad zemljom kojom ih je majka obdarila, nezadovoljni onim što im je predodređeno. Ljudska sorta je takva, da se nikad neće prilagoditi onim što je okružuje, nego će prilagoditi sebi ono što je okružuje... A ti beži kući dok te kiša nije isprala.“

Brom