„Da im se sve zlato što zemlju kiti
Daruje, ni jedni ni drugi ne bi
Postali od njega nikada siti;
Glad njihovu ne tole nikakvi hljebi.“
(Božanstvena komedija, pevanje sedmo, Dante Aligijeri)

Materija postaje materija. Ne možemo uništiti materiju, samo možemo da joj promenimo oblik. Elementarne stvari, prvo što te uče u školi vezano za fiziku. Rađaš se bez vlastitog pristanka, živiš onako kako drugi očekuju da bi trebao da živiš, umireš poplašeno, jadno i adekvatno, raspadaš se dugo i polako, i postaješ dom najzad za malog parazita koji se rodio u dubinama tvog kovčega, prisilno opet, baš zahvaljujući tebi. Materija je neuništiva, da li je to nešto što bi trebalo da nas plaši? Tvoja nemarna pljuvačka neće jednostavno nestati! Ispariće vremenom, ali ne pre nego što obogati vazduh sa par tvojih malih bacila... Vazduh koji udišu i naša deca.

Čovek današnjice nije opsednut materijalnim, čovek jeste materijalno. Na pet prstiju da nabrojimo prioritete – novac mora biti među njima, ili lažemo sami sebe pa je upravo između prstiju skrivena ta ludačka potreba za šarenim papirom. Teško mi je da priznam, dok sedim u ovoj toploj noći potpuno sam, dodatno ogrejan ovim malim plamenom za koji sam lično odgovoran – teško mi pade ovaj korak. Mnogo teže nego što sam očekivao u svakom slučaju... Polakomio sam se na trenutak! Da li to govori o meni kao o lošem čoveku, ili treba da budem ponosan dok gledam drsku vatru upaljača kako topi plastiku? Poslednja kreditna kartica koju imam najzad je crna, izobličena, poprima oblik nečeg zaraženog dok se krivi i otkida deo po deo. Čak tri sam ih imao... Nisam nerazuman, ostavio sam dovoljno novaca koliko smatram da će mi biti potrebno do kraja puta, ali sve što je prelilo – danas odlivam. I uspeo sam da se zgadim sam sebi! Naterao sam se! Sve stvari koje su dovučene iz Italije, Nemačke, il’ bilo koje druge obećane zemlje – ekstravagantno su ukrasile kontejner. Tehniku sam lično odvezao do deponije, a zatim sam se rešio i auta. Frižider je dalje u stanu, stvari vezane za ličnu higijenu naravno, nešto knjiga, osnovne potrepštine kao i jedan madrac, i jedna slika... Nema neku izričitu materijalnu vrednost ta slika, krasi taj prazan zid, i nešto u meni je prevagnulo da ostavim sliku gde jeste... Neverovatno je hladan prazan dom, mora ga nešto utopliti, dopustiću sebi luksuz lepog prizora. Na platnu je prestavljen zalazak sunca ili zora – nikad nisam uspeo da protumačim. Narandžasto nebo, užarena lopta, miran grad i smirujuće, zlatnim nitima presvučeno more.

U prirodi nam je da lutamo bivstvovanjem poplašeni koliko neiskreno ono može u stvari da bude. I kako bi sebe uljuljkali u osećaj neiskvarenosti, spremni smo da uperimo taj strašni kažiprst u sve i svakog oko nas. Roditelji su krivi što niste završili školu, nisu vam ni pružili nikad dovoljno! Prijatelji su krivi što vi ne možete da računate na njih u teškim situacijama, nikad nisu tu za vas, svako im je preči! Devojka vas ne voli dovoljno jer nije dovoljno ljubomorna, ona vas je i naterala u zagrljaj druge, ona je i kriva što ste samac u tridesetima! Ceo svet je protiv vas! Vi ste sami sa te strane linije fronta, i kakav ste vi junak samo, slavljeni bili...
Tako se i sam osećam dosta neiskreno, i kontradiktorno, dok pišem redove koji slede i želim da ukažem da sam svestan da je krivica jednako moja koliko i virusa koji je zaslužan za moj korak danas. Virus Zapad. Zapadna kultura koja nas je naučila da budemo kompetitivni, da budemo najbolji gde god najbolji možemo da budemo, nemilosrdni prema slabijima! Zapadna kultura koja nam decu pretvara u debile dok ih usmerava ka vrhovnom božanstvu, zaglupljujući ih i praveći od svih nas slepe podanike. Novac! Novac prokleti koji jeste zapad, koji jeste i danas u mojoj vlastitoj kući. Ljudi su pokusni zamorci kojima nekolicina vrhovnika maše ispred glave sveže novom novčanicom, i tera ih u trk bezglavi da bi samo još koju uzeli. Usmereni ste u školu koja će vam doneti pare, na fakultet koji će vam doneti pare, na posao koji će vam doneti pare, na život koji će doneti pare! Želite da studirate umetnost? Pa zar želite da gladujete? Baci kist slepče i trk po kalkulator, idemo svi na ekonomiju! Želiš odmor? Želiš plaćen odmor? Možeš li sebi priuštiti da budeš van bojnog polja ta tri dana dok preostali saborci razmišljaju o podeli tvog plena, shvatajući da si zamenljiv? Prokleti brojevi, astronomski lepi brojevi koji nas teraju da ujutro ustanemo iz kreveta. Proklet čovek koji ne može da se seti ko je napisao ’’Jadnike’’ ali se seća tačno koliko koštaju podloge za picu u MaxiMarketu. Svet u mikrotalasnoj pećnici, okrutna mašino, proklet svaki tvoj poredak nečist kakav jeste!

Jusuf me je pronašao, posmatra me već duže vreme: „Priđi Jusufe“ – povikao sam ga - „imam nešto za tebe...“ Prišao je ozaren, čekajući strpljivo, kao i uvek matori prosjak, svojih dvadeset dinara. Izvadio sam pozamašan bunt crvenih i strpao mu ga u ruku... Posmatrao je svežanj novčanica, ne tako dugo i skoro bezizražajno, da bi posle detaljne analize zapitao: „Pa zar nemaš ništa sitno?“
Nasmejao sam se, odgurujući mu ruku: „Pa rasitni, Boga mu...“ Spustio je sav novac pored mene kao da pričamo o gomili hartije, apsolutno nezainteresovano, i zatim se okrenuo da ode. „Jusufe?! Pa kuda ćeš? Zašto ne uzmeš novac?!“ Nije se ni okrenuo, odmahnuo je rukom i povikao: „Ne znam ti ja šta bi sa tim, meni treba dvadesetica za hleb, vodu pijem na gradskoj česmi... Ne pijem, nikoga ni nemam, ta ja stvarno nemam namenu za tolko para! Hvala ti dečko...“
Zbunjen na prljavoj zemlji, lagano se spuštala sablasna hladnoća, starac mi više nije bio u vidokrugu. Samo pusta ulica po kojoj je vetar nosio onaj svežanj crveni. Na trenutak sam ugrizao usnu... Hteo sam da ga nazovem klošarom.
 

Brom