Ovaj termin koristi se kao naziv psihološkog stanja pri kojem se talac emocionalno veže za svog otmičara. Ovaj odnos neretko se pretvori u ljubavnu romansu.

    Ovakva situacija pravi pravu zbrku u glavi talaca, pa i samih otmičara. Faktori koji utiču na ovakav razvoj situacije su, između ostalih, i vremenski period koji talac i otmičar provedu zajedno, kao i veličina prostorije u kojoj se nalaze (što više vremena provedu zajedno i što je prostorija manja, veća je verovatnoća pojavljivanja stokholmskog sindroma). Takođe, ovu pojavu pospešuju i sličnosti između otmičara i taoca (npr. sličan karaketrne osobine, ista politička ubeđenja itd.), ali i telesna privlačnost.

    Ovaj termin prvi je upotrebio kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalmstorgu u Stokholmu, od 23. do 28. avgusta 1973. Taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja. Kasnije, tokom sudskog procesa, taoci su nerado govorili o otmici.

    Stokholmski sindrom se čestp pogrešno naziva helsinki sindromom, usled zamene dve prestonice.

U sledećoj emisiji: Londonski sindrom