Ponovio sam računicu stotinak puta, nadajući se da mi se potkrao kakav propust. Ali, nažalost, ishodje svaki put bio isti. Preostalo mi je da proživim samo još jedan dan – 22. mart 2010.

Moj život trajaće šezdest sedam godina, tri meseca i šesnaest dana. Ne odvija se, međutim, na uobičajan način. Nikad ne znam u kom danu ću da se probudim. Juče samo imao pedeset četri godine i ležao sam u ludnici godine 2044, a danas imam četrdeset pet godina i nalazim se , nažalost, na istom mestu, u proleće 2035. Moji dani smenjuju se kao dobitni brojevi izvučeni na lutriji. Sećam se svih dana koje sam proživeo. Živeo sam uobičajnim tokom, iako moji dan nisu tako proticali.

Verovao sam da imam prednost nad vremenom. Mislio sam da mogu da ispravim svoje postupke pošto sam već uvideo njihove posledice. To mi nikada nije pošlo za rukom. Nekada mi se činilo kao da sam uspeo da ispravim greške. Ispostavilo se, međutim, da sam radio upravo ono što pokreće događaje koji su izazivali moju patnju. Kada sam pokušavo drugima da skrenem pažnju, govorili su mi da sam lud. Na dan kada sam shvatio kako vreme u mom životu dejstvuje, bio je moj četrdeseti rođendan. Bio sam u bolnici. Tog dana pokušao sam da izložim svoj problem doktoru, ali samo je povećao dozu lekova. Sutradan sam se probudio u telu petogodišnjaka i ispričao majci sve što sam do tada shvatio, ali me ni ona nije uzela za ozbiljno. Mislio sam da će mi bar ona verovati. Ona se nasmejala, doživela je moju priču kao igru.

Davno sam prestao da pamtim šta sam kome obećao i kada sam koga sreo. Ono što je nekome sutra, za mene je mogla da bude davna prošlost. Bilo je gotovo nemoguće zaljubiti se i razviti bilo kakavu vezu. Teško je održati verodostojnost razgovora i prijatelje u životu koji nema nikakvo vremensko uređenje. Više od pola života proveo sam u ludnici. Kada sam se prvi put probudio u njoj vrištao sam u očajanju. Tada sam još uvek bio dete, zatvoren u svome odraslom telu. S obzirom na godine koje sam proveo u bolničkoj sobi, način na koji prolazi vreme pomogao mi je da ne izgubim volju za životom. Kada sam se budio van te tamnice, umeo sam da cenim slobodu.

Sutra će za mene biti 22. mart 2010. godine. Tada sam počinio užasan zločin. Rekli su mi da sam ubio svoju sestru, ali ne sećam se ovog čina. Jedino sam uspeo da saznam da sam pucao u nju. Proveo sam ceo zivot čekajući taj dan. Nisam prisustvovao suđenju. Ono je prošlo, kao i sve u životu, bez mog uticaja. Nisam ni mogao da se branim kada nisam znao šta se dogodilo. Nikada mi nisu otkrili pojedinosti vezane za zločin. Nastojao sam da saznam što više o tom danu, ali vešto su krili podatke od mene . Doktor je izričito zabranio da mi otkriju bilo kakve pojedinosti vezane za taj dan. Tvrdio je da samo tako mogu da se oporavim. Sama činjenica da se ne sećam ubistva činila je moje ludilo većim.

Ne znam šta će se dogoditi sutra. Moji postupci neće izmeniti život koji je već proživljen. Ionako sam već prošao kroz dan kada me je prirodna smrt dograbila. Jedino mogu da se nadam da ću ovaj put uspeti da promenim nemilosrdni sled događaja. Preostalo je samo jedno što mogu da učinim da spasim sestru. Pucaću u sebe.

Tatjana Orlić -TSN