Jorge Mario Pedro Vargas Llosa rođen 1936. godine Svetu je poznat kao peruanski novelista, žurnalista, jednostavno čovek koji voli pisanu reč, a činjenica da se danas smatra jednim od najcenjenijih pisaca Latinske Amerike, pokazuje da je Reč njemu naklonjena. No detalje o ovom interesantnom čiki Vam neću ja prepričavati, već ćete sami lepo pročitati. Linkovi su na kraju teksta

Mario Vargas Ljosa je beležnice napisao 1997. godine. No, čak ni protekla decenija nije uspela da okrnji priču, jer je ona jednostavno savršena, iznad svega bezvremena. To je priča o filozofiji, iskrenoj i pravoj ljubavi i umetnosti. O seksualnim fantazijama debelog supruga o sopstvenoj supruzi i njenoj prelepoj sluškinji. Na koliko načina možete iskoristiti mačiće, med i jedan krevet? Pitate se, zar ne?

Od drage osobe čula sam preporuku: “Pročitaj nećeš zažaliti. Ali moram da te upozorim ima dosta, pa kako da kažem, možda malo moralno iskrivljenih erotičnih scena. Znaš, nemoj molim te loše misliti o meni kada počneš da čitaš.”

S obzirom da je preporuka došla od valjanog izvora ali možda malo pitomijeg od mene bila sam zainteresovna. Šta je to što danas može biti, pa u nedostatku drugih reči, da kažemo, skandalozno po pitanju seksualnosti i erotike? Iskreno moja očekivanja nisu bila prevelika. Možda neka jeftina erotica, tja… tako nešto u svakom slučaju. Elem, sa zadovljstvom priznajem da sam se prevarila. I to mnogo.

Kad sada malo vratim film unazad, Don Rigobertove beležnice su lagano zauzele mesto među mojim najdražim knjigama. Jedna je od onih koja me je pomerila, naterala da mućkam glavom i sasvim sam sigurna jedna od onih kojima ću se defintivno jednom vratiti. Pa makar to bilo u staračkom domu…

Don Rigoberto zamoren poslom računovođe koji mu hrani pomalo smešno telo, zapisuje svoja razmišljnja, sećanja i snove. Njegove beležnice odzvanjaju bludom, koji bi nekima svojim čulnim opisima smetali kao nešto neprirodno, drugima bi jednostavno uživali u umešnosti da se takve reči stave na papir bez stida. Ipak, blud je deo svakodnevnog života, hteli to ili ne.

Savršena volterovska filozofija prepliće se sa strašću prema sopstvenoj supruzi. Kroz nju on proživljava sa slašću svaki trenutak njenih seksualnih iskustava sa osobama koje su joj zapale za oko. Gubljenje dana u dosadnim poslovima koji mu obezbeđuju novac nadoknađuje noćima ispunjenim umetnosti, senzualnosti i života. Sa otvorenom mržnjom kritikuje sportiste, vojnike i religiozne manijake, ali zato slavi i šalje pisma podrške ženi koja služi zatvorsku kaznu jer je optužena da je zavodila maloletnika. Jer, koji dečak ne bi želeo da ga podučava starija žena, koja će ga uputiti u svet zadovoljstva koja nude ženska bedra. Zar ne bi bilo bolje da sve iskusnije žene imaju kao matrone svoje male učenike koje bi uvodile u svet, umesto zatvarati i osuđivati tako “hrabre i samosvesne zene”.

Otvorena i slobodna filozofija.

Zdrava ljubav prema umetnosti gde se ne prihvata obožavanje dela već samo uživanje u njemu. Jer se čovek nikako ne treba vezivati za materijalne stvari. Nakon par godina svaka umetnina treba da napusti svog vlasnika i da bude zamenjena drugom. Biti pretrpan umetnošću je isto sto biti pretrpan đubretom. Prava i slobodna ljubav prema ženi. Sve su to stvari koje čine duh Don Rigoberta.Ali šta je to što može naterati jedne takve supružnike da se odvoje. Kakav mora biti greh koji razdvaja dve osobe u međusobnom obožavanju?

Malo mrdnite guzu pa mozda i saznate. Elem, toplo preporučujem ovu dozu skoro pa podrugljive filozofije duha.

Više o autoru, a izdanje koje sam ja čitala. Ostaje samo da se zavalite i uživate.

Niko

Fotografija: la51wordpress.com