Viktor Segalen (1878-1919) je francuski pomorski doktor, etnolog, arheolog, pisac, pesnik, istrazivač, teoretičar umetnosti, lingvista i književni kritičar. Jedna svestrana ličnost (i ne tako nemoguća u u okviru svog vremena), pre svega upravo možda najpoznatiji po svojim literarnim portretima vremena u kome je živeo. Pesnik koji je moguće sa svojim proznim delom Rene Leys i sam stvorio svoj zasebni lavirint.

Činjenica je da Segalen nikada i nigde ne spominje samu imenicu lavirint. Ali takodje upravo je Borhes naglasio da je uporno izistavljanje neke reči i pribegavanje metaforama radi njenog objašnjenja možda i najefikasniji i najupečatljiviji način da se ona naglasi.

Fikcija i realnost se preplicu u njegovom delu, stvarajući samim tim dualnost, negaciju I lavirintnu strukturu kojoj Segalen moguće pretežno teži. Lavirint u njegovim delima nije uzet iz osnove kritskog nasledja. Njegov lavitint je kineskog, istočnog porekla. Otelotvoren u Ljubičastom gradu (Zabranjenom gradu). Lavirintu koji ima centar i čuva svoje kreatore i poznavaoce u isto vreme ih držeći u svojim čeljustima. Ali lavirintu koji sam za sebe zastrašuje bilo kog “slučajnog” posetioca. Nije li to onda lični lavirint.

Kao početni uzor i možda zanesenost uzet je Zabranjeni grad, ali prava konstrukcija lavirinta nalazi se upravo izmedju redova. U tekstovima pesnika. Njegove reči nisu statične, rečenice ne zauzimaju nikakve piadestale, odakle ne smeju biti pomerene. Naprotiv. Iščitavanje Segalenovih tekstova upravo zahteva pomeranje, tumbanje, premeštanje svega onoga što bi verovatno u bilo koga drugog bilo sveto pozicioniranao. I bilo kakvo premeštanje shvaćeno kao blasfemija. Ova blasfemija koju autor prosto zahteva nad svojom kreacijom je neophodna u cilju sklapanja konačnog smisla, sklapanja puta iz lavirinta. Medjutim ovde dolazimo do jednog pitanja - postoji li put iz lavirinta, postoji li jedna jedina staza koja dovodi do konačnog oslobadjanja?
 

Segalenovo pisanje je puno kontrasta, dualizama. Sve je i fikcija i realnost, sve jeste i sve nije, sve je i crno i belo. Medjutim upravo se nekad pomoću kontrasta može naglasiti ono najbitnije, suština.Ako uzmemo u obzir da je Segalenova pretpostavka da se u sredini ne nalazi nista, odnosno da je do središta nemoguće doći. Može li se onda pretpostaviti upravo suprotno, da se u samom središtu nalazi odgovor, smisao. Odgovor na pesnikova rečenična lutanja tekstualnim lavirintom.Naravno onda se postavlja pitanje šta bi bio taj odgovor? Pri ovome verovatno treba uzeti u obzir da Rene Leys na kraju umire, ispijajući otrov, u čast svoga imena, dok pesnik nastavlja dalje.

Ostavlja za sobom Zabranjeni grad i odlazi na Tibet. Napušta jedan lavirint i prelazi u drugi.
Da li to zapravo znači da je središte lavirinta drugi lavirint odnosno samo korak u novi? Moguće. Lavkraft je pisao o kutijama, koje čuvaju jedna drugu. Kada napokon otvorimo kutiju sa velikim brojem tajnih pregrada, uvek će se unutra nalaziti nova mala kutija. Takodje, uvek postoji i teorija da književnost uvek nudi izlaz, ali taj izlaz uvek otvara vrata ka novom lavirintu, novom pitanju i novim raskrscima. A svakako, ako ništa, treba uzeti u obzir da niko ne izlazi nevin iz lavirinta. Tezej ubija Minotaura, Dedal kao saučesnik beži, a Arijadna je takodje saučesnik u ubistvu svoga brata. Svi oni izlaze iz lavirinta, ali noseći novi lavirint u sebi.

Nije li onda smrt jedini izlaz i oslobodjenje, nije li smrt konačno rešenje u tom slučaju? Ili je možda i ona samo novi lavirint?

Niko