Predamnom je vrlo smeo poduhvat koji nam dolazi iz susedne Bosne i Hercegovine iz, meni barem, predivnog Sarajeva. Naime, u pitanju je regionalni zbornik koji je okupio ex jugoslovenske snage pisane reči – u ovom slučaju poezije. Na prvi pogled, kada mi je knjigu poslao moj prijatelj Milan B. Popović, (koji je takođe jedan od autora) bio sam fasciniran činjenicom da pred sobom imam zbirku poezije štampanu u tvrdim koricama (vrlo bitna stvar za one koji vuku knjige sa sobom po raznim torbama zbog manjeg habanja) vrlo zanimljivog idejnog rešenja u pogledu (da ne lupim pravac umetnosti) slike nekog od izma prve polovine prošlog veka zanimljivog naslova „Pad faraona“ koja oslikava lice potrošačkog društva.

Ono što na prvi pogled kada okrećete strane možete da primetite, osim toga da svaki autor ima svoj prostor, jeste veliki broj fotografija (onih koje stavljaju ljudsko lice na stihove koje čitate) i one iz domena umetničke koje ilustruju stanja, emocije, trenutke zarobljene da traju, da budu sačuvani i nemo zapamćeni. Zaista daju osveženje i zapravo nekako su potpuno van konteksta tj. nisam očekivao spoj pisane i vizuelne umetnosti, barem ne u ovakvom tipu štiva.

Drago mi je što je ovaj pesnički zbornik podržalo dosta mecena koji su izlistani na kraju knjige, to mi samo govori da tamo neko osim što ima entuzijazma, želi da pomogne u borbi da se osigura opstanak jedne vrlo specifične forme (rekao bih najintimnije) i da je održi. Što se tiče sadržaja mogu reći da je izrazito naivno ljudski... topao. Kako prolazite kroz knjigu svaka strana natopljena je nadom, nemirom, patnjom, tugom, zabrinutošu – normalno rekao bih za ovu vrstu izraza, osim kada nije usiljena, izvitoperena, silovana i zloupotrebljena da oslikava površnost i nešto što je prolazno na jednu noć, ali nažalost ima i takvih primera. Od osam autora izdvojio bih par čije pisanje je izazvao "vrisak" pa ću nanizati par pesama: Tu su: „Majci“, „Drkanje cuki noge“, „Ti si kao svila“, „Da je Nietzsche živ“, „Divlje srce“, „Ubuduće ne pričaj o budućnosti“, „Granica“, „Provociram sivilo“...

Iako se stavlja akcenat na ljubav – ona, koja je ideal od kako je sveta i veka, ona koja prožima, potapa i dolazi u raznim oblicima nije jednostavna, niti pristupačna svima. U odsustvu duha, morala, u distorziranim odnosima i iskrivljenim realnostima, paralelnim svetovima moramo shvatiti, razumeti i prihvatiti da tek nakon što se probijemo kroz trnje vidimo pupoljak i njegovu lepotu koja nas baca na kolena.

Imati moć da  jedan stih nosi dubine okeana čini se podjednako teškim zadatkom kao što je nositi teret Atlasovih nebesa, a to je ovde uglavnom postignuto. Izgubljeni u snovima priključeni na realnost, beg u misli je nešto što svako može, ali (pošto u životu uvek ima jedno ALI) retko ko ume da to oseti i prenese.

Hades