vrh dno
KISS Veliki rock 'n' roll cirkus

KISS

Oni su (bili) ovde samo zbog para

22.02.2012.
KISS zapravo i nisu bili bend – oni su bili fabrika para. Uspeli su da se komercijalizuju toliko da praktično nije bilo proizvoda sa njihovim logotipom koji u to vreme nije bilo moguće kupiti u Americi – od majica, preko lančboksova, do lutkica sa likovima članova benda, nalik barbikama.

Ako je neko zaslužio da otvori ovu emisiju, onda su to svakako KISS. Verovatno ne postoji bend u istoriji rok muzike koji je više profitirao od svog scenskog nastupa od njih, niti bend koji je razvio prepoznatljiviji vizuelni identitet.

Počeli su kao i zilion sličnih hard-rok bendova u Nju Jorku ranih sedamdesetih, i najverovatnije bi doživeli popularnost koliku je i prethodni Simonsov i Stenlijev bend, Wicked Lester doživeo (čitaj – nikakvu) da se nisu setili da se našminkaju. Ispostavilo se da se taj potez kasnije i te kako isplatio – u vidu dvadeset studijskih, deset živih albuma, i preko pedeset singlova, što, kada se podvuče crta, iznosi oko 40 miliona prodatih nosača zvuka i 28 zlatnih ploča. Tako nešto nije uspelo ni jednom drugom bendu u istoriji rok muzike u SAD.

KISS zapravo i nisu bili bend – oni su bili fabrika para. Uspeli su da se komercijalizuju toliko da praktično nije bilo proizvoda sa njihovim logotipom koji u to vreme nije bilo moguće kupiti u Americi – od majica, preko lančboksova, do lutkica sa likovima članova benda, nalik barbikama. Čak su stigli da snime i film, koji je i danas, pored filmova legendarnog Eda Vuda, jedan od najozbiljnijih kandidata za najgore ostvarenje u istoriji filmske umetnosti.

 

Međutim, ono što je naviše punilo kasu KISS franšize su bili živi nastupi. Na živim nastupima KISS su zaista davali sve od sebe – svako ko je platio kartu za njihov koncert dobijao je uz, istini za volju, odličnu svirku, i najspektakularniju predstavu tog vremena pride.

A radili su, jednom rečju – sve. Do tada neviđeni svetlosni efekti, gitare iz kojih kulja dim, bljuvanje vatre i krvi, rakete, pirotehnika i muzičari koji lete i levitiraju nad scenom – sve to, i više od toga, bio je tek standardni deo njihovog nastupa.

Nemojte me pogrešno shvatiti, KISS uopšte nisu bili loši muzičari – naprotiv. Međutim, uprkos tome, i činjenici da je njihova muzika inspirisala neke od najvećih i najznačajnijih muzičara našeg vremena, ipak je ona ostala u senci njihovog upečatljivog vizuelnog imidža. O ovome svedoči i činjenica da KISS nisu prezali čak ni od pravljenja grubih kompromisa sa sopstvenim umetničkim usmerenjem, koji jedan deo fanova, istini za volju, nije ni primetio, dok im drugi nikada nisu oprostili što su tako brutalno izdali hard-kor.

Svako čudo za tri dana – pa su tako i KISS vremenom, neminovno, dosadili. Publiku osamdesetih je bilo sve teže šokirati, pa su se Simons, Stenli i ekipa setili da umeju i da sviraju. Zbog toga su se odlučili da skinu maske, i konačno krenu da rade svoj posao onako kako Bog i zapoveda. Osamdesete su, zbog toga, bile verovatno najbolji i najkvalitetniji deo njihove karijere. Veliki povratak na scenu koji su tada izveli doneo im je dovoljno novca da se, zadovoljni, obezbeđeni i lišeni ambicija – povuku, i sa pola snage tu i tamo izdaju po neki album – tek koliko da se jave da su živi i zdravi.

Tokom poslednjih desetak godina KISS su se opet aktivirali, i održali nekoliko oproštajnih turneja, vođeni Bregovićevskom računicom da će još jednom uspeti da unovče nostalgiju svojih omatorelih fanova. Iako su u ovome uspeli sasvim dobro, među muzičarima kruži trač da je cela ta priča bila zapravo paravan za poslovni poduhvat/podlost koje se ni Brega ne bi setio. Navodno, KISS su nekolicini poznatijih i imućnijih muzičara ponudili mogućnost da ostvare svoje tinejdžerske snove na najbukvalniji način – tako što će se na sceni pojaviti lično, rame uz rame sa svojim herojima iz detinjstva, za skromnu osmocifrenu dolarsku nadoknadu. Publika ih, svakako, ne bi mogla prepoznati ispod maske, pa bi svi bili zadovoljni.

KISS i danas još uvek izdaju albume i sviruckaju. Publika im više nisu horde naloženih tinejdžera, novine i televizija više ne obraćaju pažnju na njihove šokantne nastupe, a tiraži su im daleko od onih iz njihovog zlatnog doba. Međutim, KISS još uvek nije zaboravio, kako se ispostavilo, najverniji deo njihove publike – hrišćanski fundamentalisti, koji ih još uvek pamte i pominju ništa manje nego tokom sedamdesetih, i za koje su KISS bili i ostali krunski dokaz da je rok muzika, zapravo, ništa drugo do kult satanske nakaznosti.

 

Pogledaj još...
  • 2455-00.jpg

    Dread Zeppelin

    06.10.2012.
    Dread Zeppelin su se svideli publici, a verovali ili ne, i samom Plantu – iako je on čovek kojeg nije ...
  • 2446-00.jpg

    Green Jellÿ

    22.09.2012.
    Umesto da se bakću muziciranjem, njima je bilo mnogo zanimljivije da na sceni razbijaju televizore macolom, da se gađaju sladoledima ...
  • 2344-00.jpg

    Đorđe Marjanović

    22.04.2012.
    Do tada, pevači bi lepo i pristojno stali pred mikrofon u stav mirno i otpevali svoje bez da se pomere ...
Komentari
gost_Zviki - 25.02.2012. 18:16 h
Odlican tekst. Dodao bih jos i to da su Kiss bili majstori da naprave jednu dobru stvar i 9 bezveznih koje sluze samo da popune album.
gost_vrući poljubac - 29.02.2012. 11:07 h
Nema veze, ako je pjesma dobra, koga briga, neka se sluša. Problem je kad ljudi prestanu slušati pjesme
gost_Bob - 03.03.2012. 18:41 h
Hotter than hell, Dressed to kill, Love Gun i Destroyer (svi iz 70ih) su albumi kojima je mesto u svakoj ozbiljnijoj (hard)rok enciklopediji. Pukli su 80ih, i to je period za koji je tacno reci ovo sto je Zviki napisao/la... U svakom slucaju, uz sjajnu muziku (sa pomenutih albuma) i atraktivan scenski nastup, grupa je nudila kompletan dozivljaj i steta je sto je danas malo takvih.

Ime:
Gost_
Komentar:
 :)  :D  :lol:  :(  ;)  :grrr:  :P  :hm:  :o
Prekucaj broj sa slike:

Registracija