Šta mi se to desilo? Da li je to bio san? Ako jeste, onda je to bio najlepši i najkraći san na svetu.

Stihovi jedne, meni posebne pesme, glase:

"If this second was your life, what would you do?
 If this second was my life, I would love it.
 If this second was my life, I would happily die".

Eto, dragi prijatelju... Da je taj sekund, koliko je trajao ovaj san, bio moj život.. ja bih umrla srećna.

Kako da ti, dragi čitaoče ovih redova, dočaram taj san? Prema nekom nepisanom pravilu, ljudska vrsta je najinteligentniji oblik života zbog razvijene sposobnosti za govornu komunikaciju. E pa... dragi naučnici, prešli ste se. Govorne veštine su nemoćne pred ovim snom. Nesavršene su pred njegovim savršenstvom.

Zamisli...

Zamisli maglovito i hladno decembarsko jutro. I zamisli ljude. Divne ljude, srca velikih kao planina i reči tople kao sunce. I ja sam za te ljude neznanac. Neki od njih me vide prvi put u životu. Ali čekaj... Zašto onda imam utisak da se znamo ceo život? Zašto se osećam tako srećno i sigurno pored njih? Ma, mora da je san.

I zamisli...

Stazica koja se penje kroz šumu. Traži put do planine. A ta šuma, kao i planina, iako lepa, i izuzetna.. možda nije tako srdačna prema strancima, kao što su srdačni ovi ljudi. A ja sam za planinu tek stranac, ništa više. I znam: ovi ljudi su njeni prijatelji. I nadam se da će zato i mene planina prihvatiti.

Zamisli...

Zamisli bajku u kojoj se sreću junaci iz različitih priča. Planina - Džin. Ovi divni ljudi, moji prijatelji - dobre vile. I ja - Biberče. :) Drznulo se Biberče da uz pomoć dobrih vila privoli Džina da ga pusti da mu se približi; da se popne na njegov dlan, i da ga ovaj podigne visoko, visoko, među oblake, i dozvoli mu da pogleda svet njegovim očima. Da PROGLEDA.

I zamisli sada...

Do tad neviđen prizor. Planina u svoj svojoj veličini, dostojna divljenja i strahopoštovanja, stoji ispred tebe. Oči u oči. I govori ti: "Ljudi žele da budu nagrađeni bez prolivenih suza, znoja, bez žuljeva, modrica, umora, bez truda i bola. Nekada i dobiju na takav način ono što žele, i onda se slepo raduju "svojoj" nezasluženoj nagradi. I ne znaju da bi ta nagrada zasijala u neuporedivo lepšem svetlu, samo da su u nju uložili svaki svoj atom snage, celo svoje biće. Ja ti nudim Nagradu. Tvoje je da dođeš po nju."

I onda zamisli...

Zamisli ljude koji ti krče put kroz planinu. Vode te do Nagrade. Svi ste vezani užetom. I svi ste "povezani". Ispred tebe je uspon kakav u životu nisi video, i shvatiš koliko si zapravo mali, nevidljiv. Ne postojiš. Klizave, džinovske stene. Ne daju ti da vidiš nebo. I uski prolaz koji se penje kroz njih. Seti se... planina te je upozorila. Sneg. I nemilosrdni, olujno jak vetar. Nije toliko strašan dok mu se protiviš i ideš uz njega. A kada staneš... uvlači ti se u kosti i ledi krv u žilama. Ali tebi je toplo oko srca. I onda vidiš pruženu ruku ispred sebe. Jednu, drugu, treću. Čuješ reči podrške. Okrećeš se iza sebe - još toliko ruku te gura napred. I ti odjednom dobiješ krila. Strah ne postoji, bol u životu nije bio slađi, ni hladnoća toplija. Planina ti se otvara.

I eto je... Nagrada.

Stojiš na ramenu Džina i gledaš njegovim očima. Okružen svim onim divnim ljudima koji su ti pomogli da ovaj san dosanjaš. Široki osmesi, reči podrške i pohvale, crveni nosevi i nemerljive "količine" sreće i blaženstva pomešanih sa divljenjem i strahopoštovanjem. I vetar kakav u životu nisi osetio. Ali i to je deo Nagrade. To te Džin podseća da ono što zaista istinski vredi, ne možeš dobiti "besplatno". Moraš da uložiš sebe. I od tog trenutka, za tebe ne postoji ništa materijalno. Čak više i ne znaš značenje te reči. Stojiš na oblaku, na vrhu planine, i meditiraš. Klanjaš se Nagradi.

Svako ima neku svoju "religiju".
Za Nju, to su markirana i skupa obuća i odeća.
Za Njega, filmovi za starije od 18.
Za Onog lumpovanje u zadimljenim kafićima.
Za Ovog Isus.
Za Onu Alah.
A za mene... Iako sam ateista, mislim da sam kroz ovaj san pronašla svog "Boga", svoju religiju. Zove se Nagrada.

I eto, dragi čitaoče. Bio je to najlepši i najkraći san na svetu, pred kojim su reči suvišne i nemoćne. Pa tako i ja, nemoćna da se dovoljno, rečima zahvalim mojim dobrim vilama/vilenjacima zahvaljujući kojima sam ovaj san dosanjala. Mirjana Perić, Milan Vučić, Ivan Ilić, Jovan Saković, Darko Dragulović, Slobodan Pupinović, njegov tata Rile, Jelenko Todorović, Ljiljana Nikolić, i još, čini mi se, trojica "vilenjaka" čija imena, od euforije, ne upamtih: ne postoje reči kojima mogu da izrazim svoju zahvalnost. Klanjam vam se do zemlje. U stvari... Kad bolje razmislim - nije Nagrada samo na vrhu planine. Ona je i ovde dole, a to ste vi.

Autor: Jelena Dragićević
Fotografije: Mirjana Perić, Milan Vučić