Evita

Šestdeset godina nakon njene smrti, kult Eve Peron (Eva María Duarte de Perón) jednako je snažan kao i za života. I dalje je tema brojnih polemika, inspiracija svetski poznatih mjuzikla, romana, pozorišnih predstava i opera i ime koje se neretko pominje u političkim manifestima sadašnje argentinske predsednice. Njen lik je na novčanici od sto peseta, na javnim institucijama i parkovima čak i na flaši piva.

Čak i danas, šest decenija nakon njene smrti (26.jul 1952.), teško je jasno predstaviti ličnost Eve Peron:
- prosečna glumica koja sanja da postane diva ili duhovni lider argentinske nacije (Jefa Espiritual de la Nación);

- neustrašivi humanista koji se u Diorovom odelu i sa skupocenim nakitom bori protiv oligarhije i kapitalističkog imperijalizma;

- oratorka koja se otvoreno suprotstavlja dominaciji kleričkih krugova, dok se „u četiri oka“ sastaje sa Papom Pijom XII (Pius XII / Pío XII) i kardinalom Ronkalijem (Angelo Roncalli), budućim Papom Jovanom XXIII (John XXII / Juan XXIII);

- „majka argentinskog naroda“ čija je autobiografija La razón de mi vida (Razlog mog postojanja, prev. nov.) uvrštena u školsko štivo 50-tih godina prošlog veka, a koja je ponavljala drugi razred i s mukom završila osnovnu školu;

- političarka koja je ubedila velikog diktatora Fransiska Franka (Francisco Franco y Bahamonde) da pomiluje ženu osuđenu na smrt zbog tajnih komunističkih aktivnosti;

- žena koja propoveda „vek feminističke pobede“ (siglo del feminismo victorioso), dok se u obraćanju masi predstavlja nedostojnom i beznačajnom u odnosu na svog muža, trostrukog argentinskog predsednika Huana D. Perona (Juan Domingo Perón).

Za niže slojeve društva ona je svetica, simbol radničke klase, zaštitnica nemoćnih i potlačenih. Govori u ime onih koji nemaju pravo glasa, gradi prihvatilišta za socijalno najugroženije, bolnice, škole, šalje donacije za države pogođene prirodnim katastrofama i unutrašnjim previranjima. Usled revolucionarnog karaktera, porede je sa Če Gevarom (Ernesto Che Guevarra), a kao rezultat njene borbe, žene u Argentini 1947. godine dobijaju pravo glasa na izborima.
Za protivnike, pak, ona je puko oruđe u političkoj propagandi peronizma (politički pokret osnovan 40-tih godina XX veka i zasnovan na političkoj misli bivšeg argentinskog predsednika Huana D. Perona), skandalozno eksponirana u vreme kada nijedna žena nije smela da ima, a kamoli iznosi svoje političke stavove. Ne zaboravimo ni činjenicu da su 30-tih i 40-tih godina prošlog veka glumice smatrane „lakim ženama“, a Prva Dama Argentine se prethodno na naslovnicama pojavljivala u bezmalo oskudnom izdanju za tadašnje kriterijume. Visoko društvo je odbacuje kao uljeza i prikazuje kao despota, arogantnu manipulatorku koja „psuje kao kočijaš“.

Njen lik toliko je obavijen velom legende, da se njeni biografi ne slažu čak ni oko datuma i mesta njenog rođenja. Njena lepota, emotivni diskursi i sposobnost da se približi narodu, učinili su je jednom od najharizmatičnijih osoba koje su obeležile vek za nama. Prerana smrt (umrla je u trideset i trećoj godini od raka materice), dvonedeljne pogrebne počasti, kojima je prisustvovalo tri miliona ljudi, i posthumna odiseja nakon otmice i skrnavljenja njenog balsamovanog leša, načinili su od nje mučenicu. Današnjim generacijima verovatno je najpoznatija po filmu Evita Alana Parkera (Alan Parker), u kome njen lik tumači Madona (Madonna).

Borba za prava vanbračne dece

Prvih decenija XX veka nije bila neuobičajena situacija u Argentini da bogatiji zemljoposednici imaju dve porodice: jednu zakonitu, obično u gradu, i drugu vanbračnu zajednicu, u ruralnim predelima, koja je lišena zakonskih i društvenih privilegija. Takav je slučaj sa Evinim ocem, nakon čije smrti Evina majka ostaje sa petoro dece u teškoj egzistencijalnoj poziciji, što je probudilo kod tadašnje sedmogodišnjakinje snažan osećaj nepravde. Stoga će se kasnije, iako nikada nije zvanično obavljala nijednu funkciju u državi, boriti za izjednačavanje prava dece, bez obzira na poreklo. Uz to osniva Žensku Peronističku Partiju (Partido Peronista Feminino), sa ciljem da obezbedi veći uticaj žena na politički život i jednaka prava u okviru porodične zajednice.

Siromasi i krzno od bizona

U sedmom tomu knjige El franquismo año a año: lo que se contaba y ocultaba durante la dictadura (Frankizam godinu po godinu: ono što se govorilo i krilo za vreme diktature, prev. nov.), iznosi se podatak da je Eva posedovala 800 pari cipela od krokodilske i zmijske kože, nekoliko stotina markiranih torbica i više od 600 šešira, a da se za sumu na koju je procenjen njen nakit moglo izgraditi 17 fudbalskih stadiona poput onog u Ćamartinu (Chamartín; zvanični stadion Real Madrida do 1947. godine).

Autor: Ivana Petronijević