vrh dno
Ne plači za mnom Argentino Refleho, Časopis Društva hispanista

Ne plači za mnom Argentino

Lice i naličje mita o Evi Peron

16.10.2012.
Njena lepota, emotivni diskursi i sposobnost da se približi narodu, učinili su je jednom od najharizmatičnijih osoba koje su obeležile vek za nama.

Evita

Šestdeset godina nakon njene smrti, kult Eve Peron (Eva María Duarte de Perón) jednako je snažan kao i za života. I dalje je tema brojnih polemika, inspiracija svetski poznatih mjuzikla, romana, pozorišnih predstava i opera i ime koje se neretko pominje u političkim manifestima sadašnje argentinske predsednice. Njen lik je na novčanici od sto peseta, na javnim institucijama i parkovima čak i na flaši piva.

Čak i danas, šest decenija nakon njene smrti (26.jul 1952.), teško je jasno predstaviti ličnost Eve Peron:
- prosečna glumica koja sanja da postane diva ili duhovni lider argentinske nacije (Jefa Espiritual de la Nación);

- neustrašivi humanista koji se u Diorovom odelu i sa skupocenim nakitom bori protiv oligarhije i kapitalističkog imperijalizma;

- oratorka koja se otvoreno suprotstavlja dominaciji kleričkih krugova, dok se „u četiri oka“ sastaje sa Papom Pijom XII (Pius XII / Pío XII) i kardinalom Ronkalijem (Angelo Roncalli), budućim Papom Jovanom XXIII (John XXII / Juan XXIII);

- „majka argentinskog naroda“ čija je autobiografija La razón de mi vida (Razlog mog postojanja, prev. nov.) uvrštena u školsko štivo 50-tih godina prošlog veka, a koja je ponavljala drugi razred i s mukom završila osnovnu školu;

- političarka koja je ubedila velikog diktatora Fransiska Franka (Francisco Franco y Bahamonde) da pomiluje ženu osuđenu na smrt zbog tajnih komunističkih aktivnosti;

- žena koja propoveda „vek feminističke pobede“ (siglo del feminismo victorioso), dok se u obraćanju masi predstavlja nedostojnom i beznačajnom u odnosu na svog muža, trostrukog argentinskog predsednika Huana D. Perona (Juan Domingo Perón).

Za niže slojeve društva ona je svetica, simbol radničke klase, zaštitnica nemoćnih i potlačenih. Govori u ime onih koji nemaju pravo glasa, gradi prihvatilišta za socijalno najugroženije, bolnice, škole, šalje donacije za države pogođene prirodnim katastrofama i unutrašnjim previranjima. Usled revolucionarnog karaktera, porede je sa Če Gevarom (Ernesto Che Guevarra), a kao rezultat njene borbe, žene u Argentini 1947. godine dobijaju pravo glasa na izborima.
Za protivnike, pak, ona je puko oruđe u političkoj propagandi peronizma (politički pokret osnovan 40-tih godina XX veka i zasnovan na političkoj misli bivšeg argentinskog predsednika Huana D. Perona), skandalozno eksponirana u vreme kada nijedna žena nije smela da ima, a kamoli iznosi svoje političke stavove. Ne zaboravimo ni činjenicu da su 30-tih i 40-tih godina prošlog veka glumice smatrane „lakim ženama“, a Prva Dama Argentine se prethodno na naslovnicama pojavljivala u bezmalo oskudnom izdanju za tadašnje kriterijume. Visoko društvo je odbacuje kao uljeza i prikazuje kao despota, arogantnu manipulatorku koja „psuje kao kočijaš“.

Njen lik toliko je obavijen velom legende, da se njeni biografi ne slažu čak ni oko datuma i mesta njenog rođenja. Njena lepota, emotivni diskursi i sposobnost da se približi narodu, učinili su je jednom od najharizmatičnijih osoba koje su obeležile vek za nama. Prerana smrt (umrla je u trideset i trećoj godini od raka materice), dvonedeljne pogrebne počasti, kojima je prisustvovalo tri miliona ljudi, i posthumna odiseja nakon otmice i skrnavljenja njenog balsamovanog leša, načinili su od nje mučenicu. Današnjim generacijima verovatno je najpoznatija po filmu Evita Alana Parkera (Alan Parker), u kome njen lik tumači Madona (Madonna).

Borba za prava vanbračne dece

Prvih decenija XX veka nije bila neuobičajena situacija u Argentini da bogatiji zemljoposednici imaju dve porodice: jednu zakonitu, obično u gradu, i drugu vanbračnu zajednicu, u ruralnim predelima, koja je lišena zakonskih i društvenih privilegija. Takav je slučaj sa Evinim ocem, nakon čije smrti Evina majka ostaje sa petoro dece u teškoj egzistencijalnoj poziciji, što je probudilo kod tadašnje sedmogodišnjakinje snažan osećaj nepravde. Stoga će se kasnije, iako nikada nije zvanično obavljala nijednu funkciju u državi, boriti za izjednačavanje prava dece, bez obzira na poreklo. Uz to osniva Žensku Peronističku Partiju (Partido Peronista Feminino), sa ciljem da obezbedi veći uticaj žena na politički život i jednaka prava u okviru porodične zajednice.

Siromasi i krzno od bizona

U sedmom tomu knjige El franquismo año a año: lo que se contaba y ocultaba durante la dictadura (Frankizam godinu po godinu: ono što se govorilo i krilo za vreme diktature, prev. nov.), iznosi se podatak da je Eva posedovala 800 pari cipela od krokodilske i zmijske kože, nekoliko stotina markiranih torbica i više od 600 šešira, a da se za sumu na koju je procenjen njen nakit moglo izgraditi 17 fudbalskih stadiona poput onog u Ćamartinu (Chamartín; zvanični stadion Real Madrida do 1947. godine).

Autor: Ivana Petronijević

Pogledaj još...
Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.

Ime:
Gost_
Komentar:
 :)  :D  :lol:  :(  ;)  :grrr:  :P  :hm:  :o
Prekucaj broj sa slike:

Registracija