Kako bi ukratko opisao publici tvoj novi roman?

Talog je roman o istrazi i osveti, o beogradskim ulicama, mračnim lokalima, dilerima i mraku koji nas okružuje a koji možda ni ne primećujemo. Talog je roman koji, što je retko u srpskoj književnosti, za protagonistkinju ima devojku i pisan je u prvom licu, što je još ređe. A pri tom, ta protagonistkinja je u isto vreme i jaka i gotovo uništena autodestrukcijom. Talog poseduje filmsku prohodnost i slikovitost i priča priču bez previše skretanja. A opet ima dovoljno poezije u sebi da mu udahne dušu. Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje.

Da li je ovaj roman namenjen istom tipu publike kao i Srpski psiho ili si odlučio da kreneš nešto drugačijim stopama?

Na publiku ne gledam kao na fanove ovoga ili onoga romana, ovoga ili onoga žanra, već kao na publiku dobrog štiva. Tako da je Talog svakako za sve ljubitelje Srpskog psiha, ali i za sve druge. Mislim da će se u odnosu na Srpskog psiha videti veća zrelost, jer je, ako ništa drugo, od tog romana prošlo nekoliko godina i bilo bi apsurdno da se od jednog autora očekuje da stagnira. S druge strane, ako je Srpski psiho bio dekostrukcija žanra, onda je Talog sastavljanje polomljenih delova natrag.

Za ljude koji nisu imali prilike da te čitaju do sada: O čemu piše Željko Obrenović?

Verujem da pišem zanimljive priče. Bez obzira na žanr. Iskreno, retko uopšte razmišljam kom žanru će pripadati nešto što ću da napišem. Gledam da priča bude zanimljiva, da likovi budu jaki, a ostalo će samo po sebi doći. Napisao sam recimo Devicu – priča koju sam u cilju ekperimenta kačio u delovima na internetu – koja se ne može svrstati ni u jedan određeni žanr, a opet svako će možda imati svoje viđenje ove trvrdnje. S druge strane, napisao sam Muzej đubreta, koji će neko tumačiti kao intimnu priču čistog mejnstrima, dok će neko prepoznati i postapoklitičnu priču. Ili najsvežija priča Karton siti, koja se sa jedne strane bavi aktualnim događajima u našoj zemlji, a sa druge strane je neka vrsta antiutopije.

Kako izgleda jedan radni dan mladog pisca u Srbiji?

Gledam da pišem svaki dan i da pišem koliko mogu. Shvatio sam da je to najbolji princip, jer tako planiraš pomalo unapred i svakog dana daš svoj maksimum. Naravno, kad je roman gotov, sledi jedno šezdeset-sedamdeset novim ispisivanja, kad to tek poprimi svoj obris. Osim pisanja, trudim se da što više čitam, gledam filmove, serije… A tu su i svakodnevne obaveze.

U koje doba dana si najproduktivniji i najkreativniji?

Rano jutro. Što ranije, to bolje. Kad završim sa pisanjem, dan još nije ni počeo i nemam utisak da sam izgubio vreme, a mozak mi tad najbolje funkcioniše i prija mi tišina jutra.

Knjiga i/ili pisac koji su najviše uticali na tebe?

Mnogo je toga. Ali, recimo, Američki tabloid Džejmsa Elroja, Jevrejska policijska stanica Majkla Šejbona, Nema zemlje za starce Kormaka Makarija. Čitam knjge u originalu, tako da su mi vrata svetske literature širom otvorena, ali bez obzira na sve što pročitam, ove tri knjige obnovim svaki čas.

Preporuči knjigu čitaocima Trablmejkera

Preporučujem Alive in Necropolis Daga Dorsta, o kom sam pisao na blogu i sa kojim sam napravio intervju. Sjajan pisac od kog možemo puno da očekujemo.

Autor : J. Š.