Postoje različite vrste ljubavi: prva, najveća, platonska, roditeljska, mladalačka… Razlike postoje i kod načina na koji se voli: duboko, iskreno, žestoko, predano, stidljivo... Ali da li ste znali da postoji i taktilna vrsta ljubavi, zvana masaža?

Pokloni sebi dodir

Kad osetiš bol
i nemir pokrene hiljade trnaca kroz tvoje telo,
kada te obuzme tuga
i neki se kamen spusti međ’ Tvoje grudi,
krade vazduh i kao hobotnica steže grkljan,
ne da ti da dišeš... Pokloni sebi dodir!
Dođi da ugušeni tok tvojih tečnosti vratimo u čistu reku,
da svaki delić tvog zgrčenog tela,
probudimo njenom snagom,
snagom volje, lepih misli, snagom dodira
i snagom čiste ljubavi!
Želim da te podsetim na sve lepote gde si bio,
na plišane mede, purpurne zalaske sunca i najdivnija svitanja.
Želim da osetiš miris tek pokošene trave,
miris mora i beskrajnu lepotu prirode od koje si sazdan.
Bogatstvo zemlje, plemenitost metala,
toplinu vatre, čistinu vode i snagu drveta.
Pokloni sebi dodir!
Uživaj u toplini mojih dlanova,
opijen mirisima cvetova, trava i slatkog voća.
Želim da zatvorenih očiju jasno vidiš najdivnije pejzaže
a sluh neka ti opčine božanstvene arije.
Oslobođen nevidljivih stega, oseti slobodu oblaka
i podari svom biću da diše duboko.
Pokloni sebi dodir!

Valentina Čolić

Koreni onoga što smo kao ličnost danas leže u našoj najranijoj mladosti. Sigurna sam da bi mnogi voleli da znaju odakle potiče Vaše interesovanje za masažu?

Kao i većina mladih razmišljao sam o svojoj profesionalnoj orijentaciji, o lepoj budućnosti i polju u kojem bih mogao sebe potpuno da otvorim i posvetim mu se.... Afiniteti su se kotrljali kao biseri nanizani u nisku, proizvodeći neki poseban, meni drag zvuk kojeg se i danas sećam. Prelistavajući stranice života, iščitavam stalno prisutnu potrebu da se posvetim čoveku. Sa ove vremenske distance, jasno mogu da je definišem kao potrebu za spoznajom samoga sebe, ljudske duše i življenja lepote...
Mešale su se boje na platnu interesovanja, od studija glume, preko psihologije, medicine sa tendencijom specijalizacije estetske hirurgije; što u to vreme nije bilo baš tako popularno, do ideja da upišem teologiju ili se posvetim kulinarstvu i kroz mirise i ukuse oplemenim svoj život i život drugih ljudi... S obzirom na to da sam pohađao i muzičku školu i svirao violončelo i muzika je bila jedno od polja koje me je zavodilo i nagnalo da zaronim u njene dubine...
Međutim, upisao sam studije fizioterapije na Višoj medicinskoj školi u Beogradu vrlo ambiciozno i posvećeno, osećajući da je to samo početak rada na sebi. U to vreme moj otac, koji na žalost već par godina nije u ovoj dimenziji življenja, oboleo je od teškog oblika diskus hernije, završio na teškoj operaciji i dugo vreme rehabilitacije provodio po različitim banjama Srbije i Crne Gore. Svaka moja poseta njemu bila je neka nova lekcija iz oblasti u koju sam se otisnuo. Među mnogobrojnim terapijama i masaža je zauzimala svoje značajno mesto. Bila je različita, šarenolika, često tehnički brzo odrađena.
Sa druge strane, u toku samih studija malo je vremena bilo posvećeno ovoj kraljici preventive što me je zbunjivalo. Definisana kao mehanička energija koja primenom niza pokreta dovodi do promena u organizmu u toplotnu energiju uz niz efekata, bila mi je strana i nedovoljna. Pitao sam se: a gde je tu duša, gde je tu dodir kao najiskreniji i primarniji oblik komunikacije, gde je tu lepota i posvećenost svakom čoveku na način na koji njegov senzibilitet i život traže, gde su tu muzika, mirisi, disanje, vibracija kože...
Bio sam jedan od najboljih studenata Više medicinske škole, diplomirao sam sa prosečnom ocenom 9,83... Neka mi ne zamere neki moji profesori, ali i sama prezentacija masaže u to vreme bila je mehanoterapija, koja ipak više priliči srednjem kadru, a mi smo regrutovani u elitniju priču kineziterapije, fizikalne medicine, sporta... Meni nije bilo jasno, zašto sve navedeno ne može da se ispreplete na najsofisticiraniji način... Na žalost nekih mojih profesora, koje izuzetno cenim, raširio sam jedra i otisnuo se na uzburkanu pučinu istraživanja umetnosti dodira, iako su oni sve nade polagali u mene da ću se posvetiti „težim“ i „ozbiljnijim“ oblastima kao što su kineziologija i kineziterapija. Inače sam iskreni zaljubljenik i u ove grane moje lepe primarne struke.

Jedan ste od prvih, ako ne i prvi koji je 1989. godine otvorio Školu za manuelnu masažu „Profesional“. Kako ste došli na tu ideju?

Dvadeset osmi maj 1989. godine izuzetan je dan u mom životu. Tada sam krenuo sa predavanjima u AD „Đuro Salaj“, u prvoj koncipiranoj školi masaže na prostorima tadašnje Jugoslavije. Dvadesettrogodišnjak ispred grupe studenata koji su bili željni da jedrimo pučinom zajedno i istražujemo. Želja za novim saznanjima bivala je iz dana u dan sve intenzivnija i rad na sebi nikada nije prestao.
Prijatelji koji se bave brojevima, zvezdama kažu, baš je tako trebalo biti, to je tvoj zadatak i živiš ga baš kako treba, to si ti... Ne znam, da li je to bio srećan splet okolnosti, karma, nagrada, zadatak, uglavnom se nađoh na odabranom putu sa gomilom lekcija. Nakon kratkog vremena u spokoju zakuca na vrata rat u mojoj zemlji, našoj lepoj Jugi... Opet, sa ove distance shvatam, Univerzum mi je predložio i ja sam oberučke prihvatio najlepši put. Pomoći čoveku da se opusti, prepozna stres i odagna ga, naučiti kako pomoći bližnjem, kako biti čovek i negovati saosećajnost i kanalisati ljubav, kako neprekidno raditi na sebi…

Dugo je vremena prošlo od osnivanja škole. Problema je sigurno bilo?

Problem sam davnih dana pretočio u termin „iskušenje“ i zadatak koji treba rešiti. Svakako ih je bilo, ali u odnosu na lepotu i bumerang koji se vraća putanjom slanja, ostali su samo na zadacima koji su uspešno rešeni i nisu ostavili posebne zapise u knjizi života i stvaranja.

Preko 30.000 polaznika prošlo je Vašu školu. Kakav je osećaj biti odgovoran za toliki broj Profesionalaca?

Stajati pred tolikim brojem ljudi, za svo ovo vreme, ljudima koji te pažljivo slušaju, poštuju i sa poverenjem ti se predaju - ispred mene prvenstveno postavlja odgovornost i zadatak stalnog učenja, spoznaje samoga sebe, brušenja sopstvenih neravnina. Od prvog dana bio sam svestan da komuniciram sa mikrouniverzumima, da svako od mojih studenata ima svoj život, san, uspone i padove, sigurnosti i nesigurnosti, želje, svoju osnovu: porodičnu, socijalnu, emotivnu, racionalnu, energetsku sa kojom dolazi...
Toliko identiteta i života ispred mene, toliko očiju uprtih u mene, u ruke, toliko ušiju koje slušaju, razumeju ili ne, toliko očekivanja... No, opet, osvrnuću se na činjenicu da iskustvo u komunikaciji sa toliko ljudskih, slojevitih duša, način na koji razmišljam, izlazi iz domena kvantitativnog... Nevažno, moglo ih je biti i deset, sto puta, hiljadu puta manje, ali oni su meni ukazali poverenje i odabrali da im budem učitelj... Mi ljudi ogledala smo jedni drugima... Sve su to zaista divni ljudi, različitih struka, sa drugojačijim interesovanjima i delanjima... Zamislite, koliko sam ja tek različit i koliko ću tek od njih naučiti, suočavajući se sa sopstvenim odrazom u ogledalu…

Kakav je osećaj predavati?

Biti učitelj, po mom mišljenju, neprocenjiv je dar od Univerzuma, ali i teren na kojem ne možete falsifikovati sebe, svoja osećanja, svoju prirodu. Ako ste iskreni i pošteni prvenstveno prema sebi, ruke, uši, oči učenika su širom otvorene... Od prvog dana učiteljskog rada insistiram na tome da mi moji studenti, moja deca - kako ih od milošte zovem - ne persiraju... Ne prijaju mi te govorne i socijalne distance, kvazi forme poštovanja, posebno zato što je dodir naš primarni jezik komunikacije.
Ono što je mnogo važnije, i na čemu insistiram je osvestiti sebe, svoj potencijal, svoju vibraciju, svoju boju, svoje kaskade duše i njih živeti. Ne želim niti imam egocentričnu potrebu da moji studenti kopiraju mene, već da osveste svoju lepotu i nju kroz masažu daruju svetu. U nekim indijskim vedama piše: „Učitelj je svetionik na putu spoznaje.“ Jasno je, ako nema dovoljno goriva u vašoj lampi, kakva ćete biti svetlost. Zato, biti učitelj znači - neprestano biti učenik.

Mora li se biti talentovan za masažu ili je dovoljno voleti posao?

Masaža je umetnost vajanja tela, putovanje u središte duše. Ne znam da li bih mogao da je definišem kao posao, svakako da je i tako moguće u nomenklaturi zanimanja... Masaža je poseban vid komunikacije koji iziskuje da volite ljude i posvetite im se… S obzirom da je njen osnovni jezik dodir, jasno je da tu nema glumatanja. Kada postavite ruke na nečije telo svaka reč je suvišna, ruke govore, kroz njih curi energija, misao, želja, cilj, znanje, mir, posvećenost… Svakako da svaka umetnost iziskuje talenat ali i pregalački rad i učenje, istraživanje.

Šta je za Vas masaža?

Masaža je ljubav, lepota, samospoznaja, mir i svest o „sada i ovde“... Iako bazirana na komunikaciji sa telom ili „haljinom“ koju dobijamo genetikom, rođenjem, geografskim odredištem, putešetvije je do najskrivenijih sadržaja kovčega duše. Postavim ruke na ramena lepote zvane čovek, na međulopatični deo, stopala, skalp... i ne zamišljam i ne umišljam da sam produžena ruka boga, već čovek od krvi i mesa koji te inicira da zaroniš u sebe i osvestiš: zašto bol, zašto nepravilno disanje, gde se sklupčao strah i zbog čega, kako bi razumeo svoj bes i nazvao tugu pravim imenom kada te zablokira bol u grudima... Masaža je definitivno putovanje do središta duše... i kraljica preventive, očuvanja zdravlja...

S obzirom da se radi o dodiru, o direktnom kontaktu između fizioterapeuta i klijenta, šta je to što fizioterapeut oseća dok radi?

U svemu, pa i u masaži, oseti se ta kompatibilnost bića, energije... Ponekad date sve od sebe, a sva vrata ostanu zatvorena, svaki dodir ostane na nivou kože, ne prolazi ni dublje ni dalje... što ne znači da će sledeći put biti istovetno... Terapeut oseti čoveka, vibraciju, napetost, nemir, sigurnost i nesigurnost... Oseti i bol ako se posveti... Disanje toliko toga otkriva... Može da oseti i zabrinutost. Zavisi od čoveka...

Da li je naporno masirati?

Ukoliko masažu doživite kao sirovu tehniku, broj ograničenih pokreta, biće naporna... Posle izvesnog vremena zglobovi će početi da bole, otiču, leđa će upozoravati na opasnost i napetošću signalizirati da nešto ne činite kako treba... Ako se prepustite i prvo i osnovno volite da masirate, težinom tela pokrete radite vođeni inspirativnom muzikom, osluškujete biće koje vam veruje i sa poverenjem vam se prepušta do harmonije uma, duše i tela, nakon masaže bićete još ispunjeniji energijom i zračiti intenzivnije lepotom.

Kakve sve vrste masaža postoje: u četiri ruke, vulkanskim kamenjem, šiacu...? Koja je od njih Vama najdraža?

Postoje nebrojene vrste masaža. Dolaze iz raznih tradicija i kultura... Gotovo svaka ima neku svoju filozofiju i postament, ali i godine rođenja... Volim holističke masaže... Osetiti čoveka i iskombinovati tehnike, biti alhemičar u laboratoriji ulja, mirisa, zvukova... Ne ograničavati se na vreme trajanja kako to komercijala nalaže... Posvetiti se...

Da li fizioterapeut mora da bude stabilna, zadovoljna ličnost da bi mogao da masira?

Terapeut treba da bude ličnost, da nosi mir u sebi i njega isijava, da nosi poverenje i čistotu duše, voli čoveka, život, nosi u sebi životnu radost i optimizam.

Šta tačno fizioterapeut prenosi klijentu?

Postavivši ruke na telo klijenta, terapeut prvo prenosi misao. Ona treba da bude jasna i čista, kanalisana, sa ciljem da pomogne, razume, opusti, obezboli, regeneriše... Misao je seme delanja... Terapeut treba da bude prisutan sada i ovde i posvećen...

Već dugi niz godina bavite se humanitarnim radom. Recite mi nešto više o tome.

Na ovo pitanje ću Vam odgovoriti samo kao podstrek drugima da pomognu, ne da bih se hvalio i skupljao lovorike - dobra dela govore sama za sebe. Valjda empatija ide iz doma, dolazi putem vaspitanja, socijalnog okruženja... U ono ratno vreme, kada su se ljudi možda više osluškivali i pripomagali, nego sada, organizovao sam svoju ekipu, prvenstveno dobrih ljudi, a onda mogu da kažem i svojih studenata, kako bismo masirali ranjenike u Institutu za ortopedsku protetiku „Rudo“ u Beogradu i to smo sa ljubavlju godinama činili svake subote, kako bismo im olakšali rehabilitaciju, bili uz njih...
Zamislite kako je ostati bez ruku, nogu u svojoj petoj, petnaestoj, dvadesetpetoj i svakoj godini života... i biti daleko od porodice, oprostiti se sa zapaljenim ognjištem... Nakon završenih studija glume, moj kolega sa klase Miroslav Nikolić i ja inicirali smo humanitarno izvođenje predstave „Znate li mlečni put“ po gotovo svim gradovima Srbije, kako bismo prikupili školski materijal za decu na Kosmetu u selu Gojbulja... Koliko smo se samo radovali, a tek kada smo otišli na Svetog Savu 2001. godine kod njih i radost im u očima videli... Tokom dvehiljaditih sav sam se posvetio pomoći jednom udruženju za slepe i slabovide i učestvovao u obogaćenju audiobiblioteke - sa velikom ljubavlju zaista... Ima toga još, srce je puno, a želja da inicijativa traje nepresušna...

Otvorili ste prvi Centar za masažu kod nas 2005. godine. Da li ste zadovoljni kako Centar raste i napreduje?

Godine 2005. otvorio sam prvi autorizovani centar za masažu „Professional“ u Beogradu... Trebalo je da prodje 17 godina edukatorskog rada dok se nisam osetio potpuno sigurnim u sebe i spoznao da je došao pravi trenutak. Zahvaljujući izuzetnoj ekipi, mogu da kažem, prvenstveno mojih prijatelja, pa tek onda ih nazvati kolegama, mojim studentima, zadovoljan sam kako poslujemo i napredujemo. Prvenstveno zato što se poštujemo i volimo, i što svako ko nam ukaže poverenje i reši da bude naš klijent, oseti upravo tu harmoniju.

Kreirali ste velnes koncept u banjama širom Srbije. Možete li nam nešto više reći o velnes i spa konceptu koji se zahvaljujući Vama sve više širi našom lepom zemljom.

Velnes i spa koncept „Professional“ kreativno delo je višegodišnjeg rada i iskustva i objedinjuje u sebi istočnjačke i zapadnjačke tehnike koje treba da pomognu savremenom čoveku da očuva svoj mir i unutrašnju harmoniju, da investira u zdravu budućnost prepoznavši lepotu sadašnjeg trenutka i prepusti joj se.
Imao sam tu čast da mi vodeći ljudi i kolege iz Specijalne bolnice Banja Koviljača i Ribarska banja ukažu izuzetno poverenje i prepuste mi da osmislim velnes i spa koncept, postavim ga na noge i izvršim edukaciju dragih kolega. Pored autorskog koncepta, kreirao sam im i zaštitne velnes marke: „Kraljičinu snagu“ i „tretman Ribarska banja“, na koje sam posebno ponosan.
Davnih dana edukovao sam kolege u Prolom banji i Vrnjačkoj banji. Počastvovan sam time što se moj velnes i spa koncept na zadovoljstvo i terapeuta i klijenata, pored pomenutih banja, primenjuje i u hramu tajlandske masaže u Beogradu „Jai Thai“, u spa centru „Supermaket“ u Beogradu, kao i u gradskom fitnes spa centru „Corpore“, kao i u hotelu „Mediteran“ u Bečićima sa posebno kreiranim prvom CG velnes markom koju sam nazvao „Mediteran-Montenegro masaža“.

Dobitnik ste nagrade VELNES (2007. godine) za edukaciju i inovativne koncepte masaža, i VELNES AWARD (2010. godine) kao dizajner velnes koncepta. Šta za vas znače te nagrade?

Nagrade svakako prijaju, i poručuju potvrdu i priznanje radu, ali i obavezuju: treba ići dalje i neprestano raditi na sebi. Ja sam, eto, prvu zvaničnu nagradu dobio posle 19 godina rada i zahvalan sam naravno... Međutim, moje najveće nagrade i uspeh su angažmani i rezultati koji postižu moji studenti kada krenu sa radom, kao i insistiranje poslodavaca da imaju završenu Školu masaže „Professional“, kao i zadovoljstvo klijenata i pacijenata koji uživaju u velnes i spa konceptu po banjama i institucijama koje sam spomenuo.

Vi ste svestrana ličnost. Bavite se glumom (predstave „Tri sestre“, „Znate li Mlečni put“, TV novela „Jelena“), pevate (imate iza sebe nekoliko CD izdanja), bili ste radio voditelj (najpoznatija i najslušanija, koliko znam, bila je Vaša emisija „Planeta ljubavi“, emitovana 1996-2001. godine), fizioterapeut. Kako te profesije međusobno utiču jedna na drugu?

Ne znam da li bih mogao da ih nazovem profesijama ili bih naprosto mogao da kažem – da, to sam ja. Smatram da, ako nam je dat talenat, treba da ga živimo i kanališemo. S obzirom da je dat kao lepota življenja i usmeren ka ljudskoj duši, grehota ga je pustiti da kopni. U ovom gostovanju na planeti Zemlji podarimo jedni drugima najlepše sa punim srcem.

Ko su sve bili gosti Vaših radio emisija?

U radio i TV formi emisije „Planeta ljubavi“ gosti su bili svi oni koji su svojim delima potvrdili da su žitelji istoimene planete... Apsolutno nije bilo važno da li su javno eksponirani, poznati, manje poznati, mladi i privlačni ili zreli, iskusni i lepi sadržajnošću, pesnici, kuvari, glumci, roditelji, vaspitači, baletski igrači, političari, automehaničari, kafe kuvarice... Jedno je sigurno, svi su bili dobri ljudi, i to je bila karta za putešestvije... Što su kroz dela potvrdili. Neizmerno sam srećan što sam imao tu privilegiju da ih upoznam i na poverenju koje su mi ukazali gostovanjem, kao i podršci, nadi i veri da planetu ljubavi možemo očuvati i negovati je...

Svaka od navedenih profesija zahteva ljubav prema čoveku. Ljubav Vam je mnogo važna u životu. Možemo li reći da živite za ljubav?

Da, živim i ljubav i za ljubav... Ona je osnovni pokretač i seme zasejano na plodno tle za većinu divnih ljudi koje poznajem i za mene takođe.

Šta je to što tokom svakog kursa masaže savetujete svoje polaznike?

Često im citiram stihove našeg voljenog Mike Antića, iz „Besmrtne pesme“, posebno segment:
„… i živi ali sasvim!
Široko žvaći vazduh i prestiži vetar i ptice,
Jer svaka večnost je kratka...“

Intervjuisala: Tamara Lujak