Nakon male pauze, autor kultnog Borilačkog kluba (Fight Club) ponovo promalja svoj nos na srpsku književnu scenu. I dalje to čini pod pseudonimom „Čak Palahnjuk“, imenom koje ga podseća na njegove ukrajinske korene. Možda je upravo ovo evropsko poreklo doprinelo da ovaj sredovečni mršavko krene pre nekih dvadeset godina da sablažnjava američku, manje-više konzervativnu, čitalačku javnost svojim naopakim čedima. Možda. A možda je ipak samo u pitanju lična želja jednog psihotičara da zameni krevet za fotelju, da postane psihijatar. „Dajem priznanje nepriznatim delovima naših života o kojima ne želimo da govorimo“, veli on. Hteli vi to ili ne, Palahnjuk će vas naterati da molotovljev koktel svojih osećanja – smeha, zapanjenosti, gađenja, besa, straha ili euforije i zadovoljstva – propraćen psihosomatskim ukrasima, javno ispoljite ka svojoj okolini. Dok on negde zadovoljno trlja ruke. Mission accomplished.

Upravo kao i Palahnjuk, i njegov glavni junak u romanu Bljuc!, koji je nedavno objavljen u u izdanju nezavisne izdavačke kuće Festina Lente, borac je protiv svih vidova učmalosti i dosade. Ovaj mahnit, urnebesan i nadasve jedinstven roman Dejli miror je ocenio kao svojevrsni „Borilački klub na točkovima“.

A ko je zapravo Baster Bljuca Kejsi, pored toga što se u Palahnjukovim slatkim snovima pojavljuje kao njegov alter-ego, a u Bljuc!-u kao protagonista? Pa, da krenemo redom. On je vođa ulične bande paklenih vozača, besnilom zaraženi mesija, na ujede i životinjske otrove navučeni džanki, izopačeni guru, putnik kroz vreme sa istančanim čulom mirisa i ukusa, smrtonosni Kazanova, odnosno najefikasniji serijski ubica koga je svet video. Ukratko, urbana legenda, ili modernim rečnikom rečeno – „selebriti”.

Kao u slučaju bilo koje druge slavne ličnosti, garnizon prijatelja, neprijatelja i poznanika, što stvarnih, što naknadno proklamovanih, ožalošćeni članovi porodice, brojne priznate i nepriznate ljubavnice, analitičari društva, radio komentatori i mnogi drugi rado se utrkuju, gurkaju i nadvikuju kako bi u etar izneli svoju verziju priče i tako dobili pet minuta slave u tok šou „Oralna biografija Bastera Kejsija.”

Za kraj, Bljuca nam poručuje kroz svoje medijume: ,,Neko se prosto rodi kao ljudsko biće. Nama ostalima je potreban ceo život da to postanemo’’. Da li je to Palahnjuk imao i neke skrivene misionarske motive prilikom pisanja svojih dela? Da li to on sebe vidi u ulozi Isusa Superstara? Knjige u ruke, pa donesite sud sami.

Autor: M.B.