Nas šestoro je večeralo picu koju smo sami ispekli uz široke osmehe i dobro raspoloženje. Prednost sopstvene pice je što ne štediš na maslinama. Ono što mi je zanimljivo kod ljudi je što postoje oni koji ih obožavaju i oni koji ne mogu da ih smisle. Tu ne postoji sredina.

Ona i ja smo ih obožavali. Kako smo svi trgali i vukli picu, masline su spadale i gubile se po tanjirima i stolu, pa smo se trkali i jurili ih i bili srećni kada ih nađemo... Na kraju smo smazali sve i ja sam krenuo od stola. Nakon dva koraka, uzviknula je meni sa velikim oduševljenem: "Hah! Našla sam još jednu!", a onda je složila facu kako bi mogao da joj zavidim. Tada sam odlučio da igram na kartu ucene i u šali rekao: "Ako me voliš - daćeš mi je". Ni trenutak nije razmislila i samo mi ju je pružila držeći je sa dva prsta. Na licu joj je stajao isti osmeh. Uzeo sam je, a ona se okrenula i nastavila da jede svoje parče pice, a da nije bila svesna šta mi je upravo dočarala...

Nije bitno što je u pitanju samo maslina. Nije bitno što znam šta oseća prema meni. Nije bitno što sam se dočepao masline. Bitno je što sam tada imao prilike da osetim najslađi zalogaj ikada ispunjen sočnim sokom čiste ljubavi... :)