Septembar, neki, i poziv na pice povodom rodjendana moje drugarice iz detinjstva...Uf,kolutam ocima dok je slusam s druge strane zice- bice neki moji drugari s faksa,sa svojim partnerima, bice zanimljivo, obavezno ides, docicemo po tebe oko devet...- Vazi, vazi, cekam vas....spustam slusalicu i ponovo je dizem ne bih li otkazala to pice...ali ne...volim tu drugaricu...istrpecu zbog nje jos jedno vece sa dosadnim fakultetskoobrazovanimdignutimnosevima....nisu oni losi,ali su tako razliciti...oni ne puse, ne psuju, jedu samo zdravu hranu,odmereni su i umereni, znaju da se postave u svakoj situaciji...i svi su pronasli svoje srodne duse..svi su sredjeni....eh, i ja, ovako nesredjena, u ponovo pogresno odabranoj odevnoj kombinaciji, nabacujem kez i smestam se na zadnje sediste kola...Stizemo do fensi kafica u srcu gradica,tamo nas cekaju gosti, jedan je vec otisao, posto je slavljenica kasnila, po obicaju...Smiri se, smiri se, udahni duboko na nos, pa izdahni na usta polako, tako bese ona vezba iz joge?Smestamo se i narucujemo...vino,vino,vino,vino...pivo,pivo,pivo...dobro dvoje je malo opustenije..to sam ja uvek tako povezivala,pivo obezbedjuje, drugarsku, veselu atmosferu,dok je sa vinom malo drugacije...I krece prica...Jedan od njih, stariji tip, prica o svojim putovanjima, proputovao je citav svet, sa rancem na ledjima, spavao po plazama, snalazio se..slusam ga, sa divljenjem, i zavist se tu negde prikrada,a kako da se ne prikrada...i dok se drugi ukljucuju u razgovor pricajujci o zemljama koji su oni posetili,ja Boga molim, da ne primete i mene i pocaste me pitanjem-a gde ste vi skoro bili- sta cu kud cu morala bih da im kazem- pa eto, bas pre neki dan sam bila kod tetke u Lazarevcu, tamo sam vadila pasos, pa cu, cim pre, otputovati negde -sva sreca te nisu ni obratili paznju na mene.I ne znam kako, prica se prebacuje na ribu...Jedan od njih je ribljibiznismen...kako se lovi riba, kako se skladisti, kako se przi, kako se.....velike ribe, male ribe, ribice....izdizem se iz same sebe i gledam kako propadam kroz onaj divan i zavrsavam pod stolom....oni jos uvek pricaju, drzeci vinske case u rukama....moja cigara se pusi, zaboravljena u pepeljari...da zvirnem malo sta nose od obuce...stikle, stikle, stikle, baletanke, starke,starke, starke....Hm starke...starke su bunt, jedinstven nacin zivljenja, nemirenje...oni su smireni, ne bune se, dobro im je...svako danas nosi starke...moje su odavno iscepane, vise na ekseru okacenom na zidu iznad radnog stola,za nove nisam imala kupila..tja....odjednom cujem-a kako ste vi dosli, gde ste se parkirali-vracam se ispod stola u sebe, i slusam, bas me zanimaju odgovori...-mi smo tu blizu,ali kisa je, ko da ce se istopiti, od kise, pa izadjite malo, predajte joj se, nek spere dosadu sa vas-..mi smo sa dvoja kola dosli-palim dvadeset petu cigaru i kroz oblak dima ispustam iz sebe-ja imam svog privatnog vozaca, svako jutro ceka me na stanici, Mile drajver, vozac autobusa...u stvari, svi vozaci autobusa su moji vozaci...-i konacno izmamljujem osmeh onom tipu, putniku....I odlucujem da cu uskoro i ja krenuti na neki put, manji put, putic, ma bilo kakav...i putovacu sama...jer...najbolje se putuje, kada putujes sam...