Sad je podne 8-mog septembra.
Tačnije 13:33 je, a ja sam raščupana, sanjiva i ni upola tako precizna kao vreme.
U udobnim dronjcima za spavanje, natečenih očiju gledam cigane kako prose nalakćena na prozoru. I ništa više. Zevnem, počešem se i izvučem gaće iz guzice koju svaki dan mažem da bude hidrirana.
Ja imam mnogo više novca nego oni iako, sigurna sam, radim mnogo manje. Oni su na istom ćošku i kada je minus. Za to vreme ja sam ušuškana mekim frotirom sa mirisom lavande i žalim se. Teško mi je, znate, imam zimsku depresiju..
Ja sam ona koju mala sa ćoška pita za koji dinar. Ja joj kažem da nemam, zato što stvarno mislim da nemam.
Kada bi me pretresla ona bi mi sa pravom rekla da sam lažovčina.
Nakon što odgledam ulicu dovoljno dugo da procenim dan, obično mi postane neudobno na laktovima. Na brzinu zaokružujem misli o ciganima, palim kompjuter i stavljam kafu. Dok se voda greje, zube belim pastom za pušače, umivam se blagim sredstvom za blistavu kožu i na kraju se mažem protiv starenja. Posle u toku dana popurnjam dve paklice cigareta, uveče se odvalim od alkohola i nikad ne zaspim pre pet ujutru, ali to nema veze.
Bez obira na moj jutarnji trud i večernji nemar, starim.
Koža mi je pepeljasto siva, kao i zubi.
U slučaju da u međuvremenu neko zazvoni na vrata, što je tokom dana čest slučaj, ja ne otvaram. Samo sporije mešam kafu, pogrbim se i klikćem tiše nego inače. Tako se ja pravim se da nepostojim. I da, pliće dišem. Negde u dubini uvek sumnjam da sam siguno nešto zgrešila, a da ne znam. Lako se osetim krivom. Zato nikad nikome ne otvaram ko se prethodno nije najavio. Posle, kad se situacija na hodniku utiša, pretpostavim da je verovatno bila čistačica koja je htela da napuni kofu vode, dok sam se ja u tišini rvala sa paranojom kako me interventna traži zato što su mi, na primer, pre deset godina zaplenili tri ručno smotane cigarete za koju se osnovano sumnjalo da je droga marihuana. Novčanu naknadu za neovlašćeno posedovanje nikad nisam platila. Prijava mi nikada nije stigla, iako sam se godinama stresala kad vidim poštara pa čak i saobraćajca.
A i taj izvesni Zvonimir S...Prijavljen je na naš stan, a i nije baš da je neki svetac... Stalno svi nešto hoće od njega. Tako da pored toga što ćutim i pravim se da nisam prisutna, paralelno moram i da odišem time da nisam Zvonimir S. Iako stvarno nisam, uglavnom se osećem malo krivom. Kao da ja u stvari jesam Zvonimir S samo ćutim i pravim se da nisam.
Eto šta ti je naša policija.. A i školstvo... Jednostavno si kriv.
Srčem velike gutljaje kafe. Kad prođe dovoljno vremena da čistačica završi sa pranjem, poštar sa isporukom plavih koverti, a sektaši sa misijama preobraćanja, ja krećem polako napolje.. Izvodim psa laganim korakom, da iskaki pakovanje hanzaplasta koje je sinoć pojeo dok je bio sam kući. Nepopravljivo voli sve što u sebi ima lepak. Znala sam i nekliko takvih ljudi, ali ih nažalost ne srećem više.
U to neko srednje popodnevno vreme, napolju život troše uglavnom penzosi.
Doduše danima kad se tripujem da sam trudna, onda i trudnjače. I to sve neke.. toliko trudne da se plašim da će dete da im izleti na trotoar dok se mimoilazimo. Kao da su malome nogice već napolju, klepetaraju napred - nazad, samo ja to ne vidim od majčine duge haljine.
Ostalim danima ih ne viđam.
Ili ne primećujem.
Onako, kao Kineze ne primećujem.
Dok prolazimo pas i ja, kroz naočare dobivenim od socijalnog, penzosi velikog crnog psa na povodcu gledaju sa gađenjem. Na trotoaru se sa svojim zalihama namirnica hitro pomeraju u stranu. Oni ne znaju da je pas pre nego što smo izašli napolje popio vitamine, lekove protiv bolova u leđima i neke roze za pritisak. Od skoro mu dajemo i ginko bilobu. Kad se vratimo iz šetnje jede dve različite hrane koje mu mešam u posudi od sladoleda. U velikom broju isti lekovi održavaju u životu rutavog psa sa povodca i podšišanog penzosa sa trotoara. Činjenicu da ga mrze, saznanje o zajedničkim kardiovaskularnim problemima ne bi promenilo. Oni mrze sve. Oni mrze svakoga. Cigane što prose i mene što sam mlađa od njih, iako nam je nijansa tena gotovo jednaka...
Cigani su me jutros poremetili. Osetila sam se kao parazit nakačen na svoju očešljanu ambiciju u baletankama za posao. Podsetili su me da bih mogla bar onako rekreativno da pogledam oglase kad se vratim kući. Da lako dođem do posla. Nisam odavno.
Nisam ih ni gledala zato što negde verujem da u njima, između redova, piše kako niko nije dovoljno kvalifikovan da bi primao platu.
Bez obzira, savest mi je razdražena zbog vrednih prosjaka sa ćoška, pa imam potrebu da umirim malo savest i potapšem se po ramenu. Da imaginarne baletanke ponovo odložim u nepostojeći cipelarnik...
Ja onako za stvarno uopšte ne trežim posao. Čak se zalažem da svi koje volim daju otkaz pa da uživamo zajedno. Počela sam to prijateljima naglas da predlažem, ali oni se smeju i neshvataju me za ozbiljno. Iako sam smrtno ozbiljna. Biće i oni smrtno ozbiljni za koju godinu, zato im i kažem.
Ima u gledanju oglasa čak i nekih zabavnih momenata. Evo na primer od prošlog puta sećam se dva najzanimljivija oglasa:
Jedno je radno mesto pod nazivom: “Argonski varilac”. Ko god zaslužuje da nosi takvu radnu titulu voljna sam da mu pružim ruku i čestitam. Zamišljala sam da na takvom poslu dobiješ ogromnu svemirsku kacigu i malj. Posle sam u telu oglasa saznala da je taj materijal debiljine od 0,5 do 3 mm, pa sam razčarana zbog izostavljene nužnosti nošenja malja, prešla na sledeći.
Radno mesto broj dva je oglašeno kao “Tajni kupac”. Zainteresovala sam se misleći da je to radno mesto koje zahteva dosta prerušavanja. Dođem kući sa posla spustim ranac, skinem periku, odlepim brkove i kažem: “ Dragi, stigla saam”. Dok me nausnice peckaju, a glava svrbucka...
Mada, oglas mi je je bio veoma nejasno sročen. Nikako nisam mogla u njega da udenem svoj lik sa pozajmljenom perikom i brkovima pa sam uključila mozak na sekund i shvatila da treba da špijuniram neke jadnike koji rade za 25 hiljada.
Zgadilo mi se, skinula sam periku i brkove i razočarana prešla na sledeće.
Rolala sam prstom na dole i među raspoloživim oglasima primetila da ima dosta onih za zidare, električare i ostale zanatlije.
Zatvorila sam laptop i počela slikovito da razvijam u glavi scene u kojima u budućnosti umrem od gladi. Ja ne znam da varim prohromski materijal. Čak ni da zidam. Znam da krečim, ali to se ne traži. A i nemam snage za plafon. Pitala sam se se samo da li zidar ujutru kad ustane upali računar i traži tezgu za taj dan na internetu? Oni, koji su meni zidali, to sigurno ne rade tako ali dobro...
Definitivno ću završiti kao cvrčak iz pripovetke cvrčak i mrav. Ta grozna pripovetka... Zbog nje mislim kako ću i ja pred smrt doći do zaključka da je hanzaplast uskusna stvar za pojesti.
Prepadnem se od budućnosti pa brzo skočim, nazuvam patike i u panici trčim u prodavnicu. Frižider je potpuno prazan, a u izlogu sam primetila svoj odraz koji već dosta podseća na cvrčkov. Trčim u Maxi da kupim veliku glavicu kupusa za 20 dinara. Kad zadihana platim taj veliki komad hrane i ostane mi skoro isto para kao što sam imala, malo se utešim. Uvek tako radim. Glavica je stvarno ogromna iako joj je cena tričava..
Kad se vratim kući kabastu glavicu stavljam u frižider da mi kasnije prilikom otvaranja odaje utisak izobilja. Ne diram je, samo povremeno otvaram i zatvaram frižider i umirujem se mislima kako ipak neću umreti od gladi. Tešim se kako mogu svakodnevno da jedem kupus i pričam kako držim kupus dijetu. Da smršam kao. A onda bi mi svi pričali kao što držiš dijetu baš si mršava i onda bi ja iz toga izvlačila zaključak da u stvari hoće da mi kažu da sam zgodna i ego bi mi se popeo nekoliko stepenika na gore. Zasenjena pohvalom o figuri, mrtav cvrčak kao i sve ostale paranoje odlaze u drugi plan.
Ovde se previše priča o parama. Preciznije o tome kako se nema para. Često i sebe uhvatim kako laprdam na tu temu. Iako je istina da ja prečesto stojim nalakćena na prozoru popodne, raščupana sa gaćama u dupetu i čekam da mi nešto padne sa neba. Nekad padne. Nekad me preskoči. Nekad imam i ćutim. Nekad nemam i s’ pravom laprdam. A nekad imam, a laprdam samo da bih ravnopravno učestvovala u razgovoru.
nevenabanic.blogspot.com/
