Grad koji se davi u dimu. Ne biste ga ni primetili da nema tih dimnjaka koji rastu iz tog patuljastog oblaka. Njihovo korenje duboko je sakriveno u tmurnoj magli i deluje kao da nisu pricvršćeni za zemlju. Samo levitiraju tu, grupisani u nekoliko betonskih buketa. A kada vas put koji ne vodi nikud slučajno nanese tu pa morate da zaronite u taj oblak, otkrićete sasvim novi ekosistem koji daleko od toga da ima ikakve veze sa ekologijom pa samim tim i taj “eko” prefiks gubi na smislu. Malo po malo otkriće se kuće u pregrađu a zatim i velike zgrade našminkane po najnovijoj socrealističkoj modi. Između njih su usečena tri bulevara koji predstavljaju dimom zečepljene arterije grada. Njegov krvotok je usporen a njegovo srce subvencioniše država koja nikako da se odluči da li jede ili pazi svoju decu. Ne dajte da vas zbuni to što je ovaj zagađeni organizam smešten u najprašnjavijem ćošku naše zemlje. Ipak je to veliki grad. Dovoljno veliki da se ljudi otuđe u njemu.

A njemu je malo falilo da se otuđi. Imao je već preko 80 godina. Kao takvog društvo te amputira od sebe. Kočiš ga. Ljudi te jedva primećuju. Svestan si da postojiš tek kada u redu neko čeka iza tebe i tako ti stavlja do znanja da te ipak registruje. Čak ni ti redovi nisu više toliko zanimljivi. U pošti dok čekaš presabiraš se koliko ti je od penzije ostalo. U domu zdravlja tiho čamiš u čekaonici u ranim jutarnjim satima dok jutarnja svetlost još uvek nije uspela da se probije kroz smog a neonska lampa iznad tebe nervozno treperi. Svi su tu isti kao i ti. Odlažu neodložno. Doktori su ipak ljubazni. Osmehuju se iako znaš da imaju malo razloga za smeh, baš kao i ti. Često pitaju “kako je baba”. Ali babe nikad nije bilo i, naravno, tek sad je neće biti. Dnevna zanimacija ti je praćenje vremena kako ne bi promašio da popiješ neki od, čini ti se, hiljadu lekova koje mehanički gutaš. Stan je zapušten. Prastare izgrebane tapete počele su da se odvajaju od zidova. Parket bolno škripi pri svakom koraku. Živiš sa teškim drvenim ormarima na trećem spratu ogaravljene, geometrijski nezanimljive, zgrade. Lift išaran kojekakvim glupostima je često u kvaru ali na svu sreću nisi visoko. Ipak ti treba čitava večnost da se popneš do svog dvosobnog sanduka. Kad bolje razmisliš za sve je potrebna čitava večnost…pa čak i za večnost.

Nije ipak sve toliko loše. Imaš porodicu. Ne onu svoju već onu od sestre. Ne odustaju od tebe. Obilaze te jednom nedeljno. U dom nisi hteo. To je samo za one nesposobne koji ne mogu da se paze sami. Kad dođu podsetiš se da ti je i sestrić već u godinama. Ima sigurno preko 50, ali koliko beše tačno? Navrati tako sa svojom decom. Lepi su. Slažu se. I drago ti je zbog toga. Koliko god ih ubeđivao da je sve u redu ipak uvek odu do marketa i vrate se sa punim kesama namirnica “da se ti ne mučiš dok ne dođemo sledeći put”.Da se ne bi osećao sasvim nesposobno daješ im novac za to što su kupili i naravno stalno te odbiju.

-Skloni bre te pare. Znaš li ti šta je 5000 dinara? Pa to je za tri puta ovoliko hrane.

A da. Nikad i ne obraćaš pažnju. Samo izvučeš novčanicu iz novčanika. Tako ih donosi poštar. Ponekad svrate samo deca, kada su u prolazu. Kao svaki pažljivi deda daješ im pare “da im se nađe” ili da odu u bioskop, kupe sladoled… Znaš da su prerasli sve to ali ti ništa drugo ne pada na pamet. I stalno jedan te isti odgovor:

-Neka deda. Nema potrebe. Imamo. A i mnogo je to para.

Pokušaš ponovo ali na kraju ipak vratiš ljubičastu novčanicu u džep.  I tako stalno. Dani se vuku jedan za drugim. Bar tako kaže kalendar. Sediš u razdrndanoj stolici,  sa rukama na kolenima, i odsutno gledaš Dnevnike. Pokradoše sve što su mogli dušmani. I ovi i oni. Nikad ovde neće biti bolje. Tebi više neće biti bolje u tom polumraku u kome sediš i sada dok slike sa TV-a obasjavaju okrnjene zidove i prozore koji su uramili nekoliko visokih betonskih auspuha. Oblizuješ suve usne i s mukom ustaješ sa stolice. U tami se teturaš do frižidera koji, čim ga otvoriš, obasjava deo duguljaste kuhinje. Vadiš flašu vode i vraćaš se u dnevnu sobu, usput paleći svetlo. Zašto da se saplićeš po mraku. S olakšanjem spuštaš kosti natrag na drveni naslon. Nije prošlo ni dva minuta a sijalica počinje da se guši i zamuckuje. To treperenje ti ide na živce iako se trudiš da ga ne primećuješ. A onda se odjednom opet nalaziš u polumraku. Tako ćeš i ti jednog dana. Prvo ćeš početi da se prekidaš a onda ćeš se jednom za zauvek ugasiti.

Šta sad? Nije da ti smeta mrak ali biće malo nezgodno dok razmeštaš krevet za spavanje. Da li sam da pokušaš da je zameniš? Bolje ne. Možda da pitaš nekog komšiju. Nije još toliko kasno. Zašto da ne. Deluje dovoljno razumno. Odlaziš do stana prekoputa i zvoniš. Iza vrata ubrzo se čuju teški koraci a potom se ona otvaraju. Na pragu stoji debeljuškasti muškarac neobrijane brade i masne kovrdžave kose.

-Dobro veče komšija. Izvinite što smetam, nadam se da vas ne prekidam u nečemu.

Debeljan u znojavoj veš majci odrično odmahuje glavom.

-Vidite pregorela mi je sijalica pa sam mislio ako možete da mi pomognete da je promenim. Da ne pokušavam ja ovakav kljakav da se pentram na stolicu.

-Nema problema deda. Imam čak i novu sijalicu ovde u stanu pa ćemo to odmah da rešimo.

-E hvala ti puno sine.

Debeli se na kratko gubi među zidovima svog stana i vraća se držeći kutiju sa sijalicom od 100 vati. Zajedno odlazite do mračne sobe. On uzima stolicu na kojoj si malopre sedeo i staje na nju patikama ostavljajući prljave pečate. Polako se uspravlja dok se ne uhvati za luster. Sve je gotovo za par minuta. Debeli silazi tromo sa stolice dahćući. Svetlo već uveliko gori.

-Hvala puno komšija. Si za rakiju možda? Ili kafu?

-Neka hvala žurim da gledam utakmicu.

-Šta sam dužan?

-Pa ništa. Samo za sijalicu eto.

Vadiš novčanik iz džepa i izvlačiš ljubičastu novčanicu. Pružaš je debelom.

-Je l’ će da bude ovo dosta?

Debeli pažljivo odmerava tebe, zatim tvoju drhtavu ruku.

-Mislim da će biti.

Uzima novčanicu i odlazi…


http://www.youtube.com/watch?v=-D1HE25I2AQ&feature=player_embedded