Ustav Republike Srbije Član 26 Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu. Svaki oblik trgovine ljudima je zabranjen. Zabranjen je prinudni rad. Seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra se prinudnim radom... Savremeno ropstvo Teško je poverovati da u 21. veku postoje robovi, i to stotine hiljada ljudi lišenih slobode, širom sveta. Ipak, to je realnost i veliki problem danasnjice pred kojim ne treba okretati glavu. Pogrešno je reći: „To meni ne može da se desi“, jer, nažalost, to može baš svakome da se dogodi, a kad se dogodi, šanse za spas su veoma male. Govorim o savremenom ropstvu, o trgovini ljudima. U narodu se vezuje pojam prostitucije sa pojmom trgovine ljudima, i retko ko je svestan koliko je ovaj problem zaista složen, i šta sve obuhvata. O tome se ne razmišlja, jer „šta se tu može“, i to kao da se dešava tamo negde daleko i nekom drugom van našeg sveta. Ali, nije tako. Savremeno ropstvo je svuda zastupljeno, pa i u Srbiji. Javlja se u više oblika, i uvek su tri stvari tesno vezane za njih: lišavanje slobode, prinuda i novac. Krvav novac. Oblici trgovine ljudima Prosjačenje je jedan oblik trgovine ljudima. Mete su deca, nižeg uzrasta, kidnapovana i lišena slobode, a zatim prinudjena na prosjačenje. Smatra se da oko dvesta hiljada dece godišnje, širom planete doživi ovu sudbinu. Nakon što porastu, prinudjeni su na seksualnu eksploataciju, prinudne kradje, težak fizički rad i ubistva. Da ne govorimo o bolestima, i ubistvima koja počine njihovi „vlasnici“ kada im više „nisu od koristi“. Najbolji način da se deca zaštite je da ne ostaju bez nadzora odrasle osobe. Seksualna eksploatacija je jedan od najzastupljenijih oblika trgovine ljudima, i najprofitabilnija kriminalna radnja na svetu. Meta su mlade, atraktivne žene, tj.devojke i deca. Godišnje preko 800 000 žena bude lišeno slobode i prinudjeno na prostituciju, i preko 200 000 dece, od kojih su 90% devojčice. Smatra se da preko Srbije godišnje ilegalno bude prebačeno preko 100 000 žrtava seksualne eksploatacije. Balkan je zato i označen kao „Put pakla“, jer se roblje prebacuje iz Evrope u Aziju preko njega, i obrnuto. „Vlasnici“ žrtava seksualne eksploatacije, poznati kao makroi, predstavljaju im se kao njihovi zaštitnici, ali i gazde. Sitnim nagradama se trude da kupe naklonost žrtve, ali i surovo kažnjavaju i najmanju grešku. Žrtvama se oduzimaju sva dokumenta, i stalno su pod pretnjama da će se nauditi njihovim porodicama, i njima samima, ako budu neposlušne, ili pokušaju da traže pomoć. Mnoge devojke u zemljama u tranziciji završe u prinudnoj prostituciji baš zato što nemaju nikakva dokumenta. Uporedo sa prostitucijom idu alkohol i droga. Žrtve se alkoholišu i drogiraju da bi izdržale pritisak pod kojim su se našle. Vremenom gube osećaj za realni svet i nadu da će se ikada izvući. Prinudna prostitucija dece je skoro jednako zastupljena, i jednako krvava. Žrtve su pod stalnim pretnjama smrću, često i fizički kažnjavane, potpuno odvojene od svojih porodica. Pedofilija, naravno, ide ruku pod ruku sa seksualnom prinudom dece. Prinudni rad je, takodje, izuzetno zastupljena kriminalna radnja danas. Mete su, uglavnom, zdravi i jaki, radno sposobni muškarci, ali i žene. Smatra se da i njihov broj doseže nekoliko stotina hiljada godišnje. Dozvoljava im se da kontaktiraju svoje porodice, ali su prinudjeni da govore da je sve u redu i da nemaju probleme. Plaćeni su malo, ili nikako, oduzimaju im se dokumenta. Postoji i prinuda dece na težak, fizički rad, ali je redja. Prinuda na radjanje dece je oblik trgovine ljudima gde se žene drže u zatočeništvu i primoravaju na trudnoću i porodjaj. Ne zna se koliko takvih slučajeva ima u svetu. Deca koju rode se prodaju zainteresovanim porodicama na usvajanje, ili se prodaju drugim trgovcima robljem. Prinuda na brak je takodje slučaj kriminalne radnje trgovine ljudima. Meta su devojčice i mlade žene, koje se otimaju ili prodaju muškarcima koji ih prisile na brak. Žrtvama se retko dozvoljava da napuste kuću, i postaju seksualni i fizički robovi osobe koja ih „poseduje“. Nasilje nije isključeno. U romskoj tradiciji se pojavljuje „prodaja devica“, gde porodica prodaje mlade i nevine devojke budućim muževima. Prodaja ljudskih organa je krivično delo trgovine ljudima, gde se žrtvi na prevaru „ukrade“ neki organ. Najčešće je u pitanju bubreg. Ukradeni organ se doprema osobi koja je platila za njega, da bi se izvršila transplantacija ukradenog organa. Prinuda na zločin obuhvata prinudu taoca da izvrši krivično delo. Uglavnom su u pitanju kradje, prevare i oružani sukobi. Žrtve na meti su, uglavnom, muškog pola. Pasti u ropstvo Žrtva trgovine ljudima najčešće se postaje preko: oglasa za zapošljavanje u inostranstvu, novih poznanika koji obećavaju dobar posao ili brak, i lak život. Za agenciju u kojoj se zapošljavate, treba proveriti „njenu pozadinu“, posavetovati se sa pravnim licima i službama u državi. Za svaki slučaj, uvek treba pripremiti kopiju vize ili pasoša i unapred napraviti Ugovor sa agencijom sa kojom sklapate posao. Lična dokumenta nikom ne treba davati, osim službenim licima. I naravno, reći porodici, rodjacima i prijateljima gde putujete i održavati redovan kontakt sa njima. Decu treba učiti da ne pričaju sa nepoznatima i ne prilaze im, da ništa ne uzimaju od njih, da nigde ne idu sami i bez pitanja. Kad idu sa nekim treba da ostave broj telefona svojih drugova kod roditelja. Savremeni robovlasnici: UBICA ISPOD NAIVNOG LICA Ljudi koji se bave trgovinom ljudima i držanjem talaca su spremni na sve. Svuda imaju svoje doušnike, preko kojih saznaju kada je racija, prave lažna dokumenta, ilegalno prebacuju žrtve preko granice. Spremni su sve da kupe i ni od čega ne prezaju. Žrtvama nameću svoju volju i teže da uspostave zavistan odnos izmedju njih. Zato je bitno da nikome ne verujete , dok ga prethodno dobro ne upoznate. Neki njihov saradnik može da se pretvara da vam je dečko ili devojka, vlasnik agencije za zapošljavanje, posrednik pri bračnom upoznavanju. Ispod naivnog lica krije se ubica. Oporavak žrtava TRAFFICKING-a Žrtvama traficking-a zauvek ostaju ožiljci na duši. Spašene žene i deca (seksualni robovi) se smeštaju u sigurne kuće, gde su pd nadzorom stručnih i službenih lica. Teži se tome da se na svaki način pomogne tim ljudima i da se vrate normalnom životu, koliko je to moguće. Od naročite važnosti je njihovo svedočenje o tome šta su preživeli, kao i prepoznavanje ljudi koji su im oduzeli lobodu i lično dostojanstvo. Naravno, za žrtve trgovine ljudima to je izuzetno teško i naporno zbog svega što su preživeli, ali i zbog straha za živote svojih najbližih. Naime, to je najbolji način da ih njihovi „vlasnici“ nateraju na poslušnost. Potrebne su godine da bi se žrtve vratile normalnom životu, ali traume ostaju uvek u njima. Oduzeto im je dostojanstvo, i ono najbitnije – pravo na život, slobodan život, koji nema cenu. Zato, dobro obratite pažnju: s kime se dopisujete preko interneta, s kime putujete u stranu zemlju, kome prilazite i ko prilazi vama. Dovoljan je jedan pogrešan korak da se zakorači u pakao, a onda, povratka nema.