vrh dno

Paraf

Autor: bycmanin
10.06.2012. 14:09 h


Vreme je curelo. Ustvari ne, i to je prebrzo. Vreme je kapalo i nije delovalo kao da će ikada presušiti. Bilo je to poput onih tradicionalnih kineskih mučenja samo što nisam ležao prikucan za drvenu dasku već sedeo na stolici i bio prikucan iza šaltera. Tih pola 11 predviđenih za pauzu bili su daleka budućnost iako je velika kazaljka trebala samo da se prošeta od četvorke do šestice. Tog dana se odlučila da puzi…

Mislim kako čovek da ne bude nervozan ponekad!? Dođe neko kome delujem nadrkan pa onda kuka društvu kako su šalterski službenici nekulturna goveda koja primaju državne pare, ne rade ništa i samo podjebavaju ljude. E pa prijatelju kad si toliko pametan ti dođi sedi nekoliko dana na mom mestu pa da te vidim. Možda si ti i bio normalan ali onaj što je bio pre tebe mi je istanjio živce toliko da se vide tek sa debelom dioptrijom. Svakakvi pacijenti mi dolaze. Nekima ne uspeš ni da nacrtaš šta treba da ti donesu. Al zato karikaturisti lagano nacrtaju tebe kao zubatu aždaju koja bljuje vatru kroz mali stakleni otvor dok u drugoj ruci drži četvrtinu bureka sa mesom…i jogurt.

Dok sam tako polovično pizdeo a polovično se samosažaljevao i lupao mehanički pečate bacio sam opet pogled na sat. Kazaljka je očigledno puzila po pustinji, zanemoćala od gladi i žeđi, tako da je prešla samo pola puta. Lupio sam poslednji pečat i rekao sebi “Jebeš ga”. Izvukao sam kartončić na kome je ružnim rukopisom pisalo “PAUZA” i stavio ga ispred šaltera. Dok sam izlazio iz prostorije čuo sam gunjđanje ljudi koji su stajali u redu. Tako ti je to u zgradi opštine, uvek postoji red.

Međutim ima ta zgrada i dobrih strana.Konkretno prednju, koja izlazi u sam centar grada. Psovke mumlane u bradu je za tren oka i dva stepenika zamenila svakodnevna živost polu-velikog grada. Bio je pravi prolećni dan. Sunce je davalo tom opštem metežu neku reklamnu lepotu a iza njegovog leđa je sa dve noge uklizavala potencijalna kiša. Obično odem prekoputa do pekare da pojedem nešto. Sada mi je više bilo do kafe i cigarete. Čudno je kako “za nekog ko ne radi” imamo samo pola sata pauze. Na sreću centar ne bi bio centar da nema pregršt mesta za gubljenje vremena. U slučaju ovog grada imao je jednu starogradsku uličicu načičkanu kafeima gde idete da vidite i budete viđeni. Meka pozerstva. Ali je blizu…i ima kafu.

Seo sam u jedan od kafića. Nisam se mnogo upuštao u biranje. Išo sam na random. Dok je konobarica donela dupli kraći espreso već desetak uparadiranih cura je gazilo preko ulice ko preko minskog polja. Naime obule su najprikladniju obuću za to doba godine: štikle u visini lenjira za matematiku. A kaldrma slabo miriše štikle. Izvadio sam paklu iz džepa. Bila je skoro puna. Ipak sam prestao da pušim. Bar je to bila zvanična verzija za ženu. Rekao sam da ću prestati kad nam se rodi ćerka. I evo držim se obećanja već četiri godine. Samo par komada u toku dana, uglavnom pre i posle posla. Mislim da zna ali nije joj bitno dok nije u kući. Kupujem i šibice jer mi je lakše da bacim njih i uklonim dokaz nego da bacam upaljač. I dok sam petljao oko šibica ne bi li uspeo da pripalim na vetru koji je donosio pljusak neko mi je pritekao u pomoć Zippo upaljačem. Podigao sam glavu i ugledao nepoznato lice kome je u uglu usana zlokobno igrao osmeh. Zbunjeno i postiđeno sam promumlao “hvala” na šta je on odgovorio:

-Nema potrebe da mi zahvaljujute gospodine Jovanoviću. A kada vam budem rekao šta imam biće vam žao što ste mi uopšte rekli hvala.

-Izvinite da li se znamo?-pokušao sam na najprostiji način da rešim misteriju ko je ovaj tip.

-Pa za poznanstvo je potrebno dvoje. Vi mene očigledno ne znate i dobro je da je tako, ali ja znam puno toga o vama. Da me ne biste zapitkivali i testirali reći ću vam ono najosnovnije. Rođeni ste 14. avgusta 1980. godine u Knjaževcu. Upali ste na posao preko veze nakon završenog fakulteta. Imate ženu, ćerku i sivog Folcvagen Pola dizelaša. Dovoljno?

Ćutao sam.

-U redu. Sada kada smo formalnosti ostavili iza nas da pređemo na stvar. Da li znate gde su vam žena i ćerka gospodine Jovanoviću?

-Naravno. Jovana je na poslu u bolnici a Katarina u obdaništu.

-Bojim se da ste u zabludi. Njih dve su trenutno na sigurnoj lokaciji pod prismotrom naših ljudi.

-Heh…Sigurno se šalite.-konstatovao sam i upitao u isto vreme, sam sebi delujući nesigurno i neubedljivo.

-Ni najmanje a to ću vam i dokazati.

Podigao je na sto aktovku koja mu je sve vreme bila pored nogu. Dugmići su škljocnuli, gorinje deo torbe se podigao i zaklonio njegovo lice po kome bih rekao da je imao nekih pedesetak godina sudeći po prosedoj kosi. Kada sam ga opet ugledao pružio mi je fotografiju na kojoj su bile Jovana i Katarina. Sedele su na stolicama okrenute leđa u leđa i vezane zajedno jednim konopcem. I jedna i druga su na ustima imale poveze.

-Da li sada vidite da se ne šalim uopšte iako sam duhovit čovek po prirodi. I to što ćete sada skočiti na mene nikako vam neće pomoći, baš naprotiv.-rekao je kao da je osetio šta sam u trenutku hteo da uradim njegovom tamno sivom sakou. Zatim je nastavio:

-Njihova dobrobit zavisi isključivo od vas. Nalaze se u hotelu Aleksandar. Da li znate gde se on nalazi?

Klimnuo sam glavom. Nalazio se u jednom naselju koje se protezalo uzbro od centra grada. Peške bi mi trebalo nekih dvadeset minuta do njega.

-Imate 10 minuta da stignete do njih.-rekao je pružajući mi ključ na čijem privesku je pisalo 307.-Ne pokušavajte da odete do svog automobila niti da uhvatite taksi jer ćemo znati a ne želite da naudite svojoj porodici zar ne. Takođe nemojte pokušavati da pozovete policiju pošto će epilog biti isti.

Zgrabio sam ključ, munjevito odgurnu stolicu i dao se u trk.

-Pretpostavljam da ću ja platiti-dobacio je smejući se.



10:50

Toliko je bilo na satu kad sam se dao u pomahnitali trk ka hotelu. Nije bilo komplikovano doći do njega. Kada sam izleteo iz ulice u kojoj sam ostavio misterioznog, skockanog majmuna koga mi je došlo da lupam svim stolicama kafea u glavu, skrenuo sam levo. To je bilo i jedino skretanje na putu do “Aleksandra”. Nadalje je sve bilo pravo. Pravo ali uzbrdo. Ipak i to je bilo nešto jer sam trčeći mogao da još jednom promislim o svemu a da ne moram da vodim računa da slučajno ne promašim ulicu. Prvo sam morao da se probijem kroz veliko gradsko šetalište. Gurao sam sve redom ispred sebe: žene, decu, babe i loptaste likove iz teretane koji su me posle toga verovatno namršteno posmatrali pošto trenutno nisam imao vremena nikom da se izvinjavam. Žao mi je.

Na kraju šetališta stajao je semafor koji je bio neki vid kapije kroz koju se vraćaš u normalni saobraćaj. Naravno da mi je bilo crveno. Zbog gužve nijedan od automobila nije mogao da juri pa sam tako skočio na haubu jednog a zatim i drugog pre nego što je meki lim ispod nogu zamenio asfalt.

 

10:53

Počinje uspon. Košulja je već natopljena znojem ali prve kapi kiše stižu kao saveznik. Zašto je meni ovo moralo da se desi? Sve svoje dugove sam isplatio, ili bar tako mislim. Za politiku me zabole. Nisam član nikakve stranke tako da nemoguće da je ovo zbog izbora sledeće nedelje. Mislim da sam bio dobar čovek. Trudio sam se svima da učinim koliko sam mogao. Da li je ovo delo nekog manijaka koga sam vraćao nekoliko puta na šalteru…Zaista ne znam. Ono što znam je da mi se čini da me ovaj crni Opel prati. Nije jedini auto na ulici ali, na žalost, svi ostali idu brže od mene ma koliko se ja trudio. Ovaj uporno mili na odstojanju. Čini mi se da mogu da pročitam i registraciju, NI-006-KO.

 

10:55

Prošao sam poštu i nastavio ka pruzi koja je poput neke čudne spirale prožimala ceo grad. Video sam iz daleka da je rampa počela da se spušta i požurio. Samo mi je to falilo. Dok sam došo do nje već je uveliko bila spuštena ali se voz još uvek nije nazirao pa sam se provukao ispod nje. Zakasniću. To nikako nisam mogao da izbijem iz glave. A šta će uslediti kao posledica toga nisam smeo ni da pomišljam…ne sada. Staro groblje sa moje desne strane davalo mi je nagoveštaje koje sam se trudio da negiram. Nije da nikada nisam izneverio svoju porodicu, daleko od toga. Ali ovo je bitno. Ovo je ono što se računa. Znate da vam se ceo život promeni kada vam neko uperi pištolj u glavu. Tad postajete fini, pristajete na sve i obećavate i šta možete da ispunite i šta ne možete. Ovaj ključ koji stežem u ruci je moj pištolj. Neću da obećavam ništa što ne mogu da ispunim. Obećavam da ću biti bolji otac i bolji muž. To je sve. Makar to. Svaki korak kojim savladam nagib je korak ka životu koji mi, sad kad razmislim, uopšte nije loš. A ono još bitnije je što je svaki od njih korak ka ono malo ljubavi što mogu da imam. Tada sam iznad sebe ugledao zgradu hotela kako para tmurno nebo iz koga je lila kiša. Okrenuo sam se. Opel je i dalje bio iza mene.

 

10:58

Što sam bivao bliži brdo je bivalo strmije. Cipele su me uveliko žuljale i mogo sam da čujem svoje noge kako vrište u njima. Zastao sam na kratko, sobuo ih i baco u dvorište pored koga sam prolazio. A tu je bilo i srce. Delovalo je kao da ima epileptični napad i da će svakog trenutka da probije futrolu od rebara. Dijafragma je bolela pa sam je očajnički pritiskao rukom ne bi li se spustila. Zajebo sam se. Nije trebalo da krenem odmah punim trkom. Trebao sam da sačuvam malo snage za kraj. Sada ovo jedva da može da se nazove trčanjem. Kaskanje je adekvatniji izraz. Gušio sam se jer nisam mogao da dođem do daha. Nikad nisam naučio to pravilno disanje. Logično pošto nikad nisam ni džogirao. Setio sam se naše zajedničke slike sa zimovanja. Savršeno normalna, bezbrižna porodica koja gradi svoja ne tako zanimljiva ali prijatna sećanja. A zatim sam se setio malopređašnje fotografije. Ne nisam odjednom dobio snagu i potrčao punom parom praćen trijumfalnom muzikom koja obećava happy end. Jednostavno se samo nisam srušio. Opet sam pomislio:

“Bože zakasniću”

 

11:00

 

Provukao sam se između kola na parkingu i ušao u hotel. Na recepciji je stajao mladi čovek sa naočarima koji kao da je znao kuda sam se uputio.

-Gospodine ovamo vam je lift a ovamo stepenice-objasnio mi je-idete do trećeg sprata.

To sam znao i sam. Pitanje je bilo da li se oslanjati na lift ili na polumrtve noge koje mogu da umru na stepenicama. Sudeći po gužvi na parkingu bilo je gostiju što znači da lift nije sigurno rešenje. Krenuo sam stepenicama. Nisam se peo brzo ali sam se trudio da svakim korakom preskočim po nekoliko stepenika. Pridržavao sam se čas za gelender čas za zid. Mutilo mi se u glavi i bez ovog vrtenja u krug.

 

11:02

Toliko je bilo kada sam stao ispred vrata sa brojem 307. Bilo me je strah da ih otvorim pošto sam zakasnio 2 minuta. Užasavao sam se onoga što me možda čeka sa druge strane. Bravo Vladimire! Omanuo si još jednom! Ali šta mi je drugo preostajalo. Jedva sam ugurao ključ koliko su mi se ruke tresle. Upao sam u sobu i video dve moje devojčice žive ali i dalje vezane konopcem. Jovana je bila okrenuta ka meni i nešto je mumlala ispod poveza. Po pogledu bih rekao da joj je drago što me vidi. Bacio sam pogled po sobi. Činilo mi se da nije bilo nikog drugog. Pored njihovih nogu stajao je nekakav papir. Mislio sam da je bolje da prvo vidim šta je na njemu pre nego što ih odvežem. Čisto za svaki slučaj. Na njemu je stajalo sledeće:

 

 

Ugovor o saglasnosti


 

 

Ja, dole potpisani, Vladimir Jovanović obavešten sam da sam učestvovao u snimanju novog reality show-a “Koliko je brza ljubav” i da niko od mojih bližnjih nije bio ni u kakvoj životnoj opasnosti.

 

Takođe dajem odobrenje produkcijskoj kući Entertainment Media da snimljeni materijal može slobodno distribuirati kako u zemlji tako i u inostranstvu.

 

 Ovim se obavezujem da neću podnositi tužbu protiv gore pomenute produkcijske kuće.

 

 U znak zahvalnosti za saradnju, produkcijska kuća Entertainment Media se ovim ugovorom obavezuje da Vladimiru Jovanoviću uplati na žiro račun, koji je poznat kompaniji, sumu od 10 000 eura.

 

 

 Vladimir Jovanović:

 

_________________





Razmišljao sam nekoliko trenutaka. Kakvo je ovo bolesno sranje? Zašto bi neko gledao…Ne, ne mogu da verujem. Kako iko normalan da potpiše ovo. Treba ih tužiti i uzeti im i poslednji dinar na sudu. A pre toga bi ih trebalo mlatiti sve redom mamu im jebem njihovu umobolnu. Ustvari ondi bi oni verovatno tužili mene…i dobili. Kad bolje razmislim koja je šansa da ih neki golja ko ja dobije na sudu zbog bilo čega. Sigurno im ovo nije prvi put, takvi uvek dobiju šta žele. A i čuo sam da planiraju smanjenje osoblja u opštini. Navodno zbog efikasnijeg poslovanja. Šta ako me šutnu? Kako ću da otplaćujem kredit za stan? Obećao sam Jovani i Katarini letovanje. Uh jebem ti…

http://www.youtube.com/watch?v=6472VXb4N1w&feature=player_embedded


Komentari
Trenutno nema nijednog komentara.

Ime:
Gost_
Komentar:
 :)  :D  :lol:  :(  ;)  :grrr:  :P  :hm:  :o
Prekucaj broj sa slike:

Registracija