vrh dno

zima

Autor: ovisnikable
31.05.2012. 17:26 h
Bio je masan sneg pod nogama, mračan ukus nepoznanstva, i ona. Isto veče padalo je uporedo sa najmekšim pahuljama, voz nas nije čekao. Ništa iza nije nas vezalo. Nju od prekjuce a mene, kasnije-u trenutcima njenog odsustva, to shvatih nikada i nije. Nismo često stajali, jer odredište nije bilo cilj, odredište je bio put. Voleo sam je te zime, volela je i ona. Hladan je bio 7. toga meseca, utorak je mrazom, koji je “krv u žilama ledio”, proterao ljude sa ulica, ostavljajući javna mesta na milost tuzi januarske pustoši. Ponekad, posete ih samo izgubljeni vrabci zarivajući malene glave u sneg tragajuci za necim što bi im zagrejalo stomake, pa iznevereni nestajali ostavljajući beznačajan trag za sobom. Toliko stvari činilo je ovu zimu. Zar sam samo ja mario za njih? Niko nije mario za to ogledalo koje je led napravio prekrivsi ceo, od snega-krovom železničke stanice zaštićeni plocnik, izgrebanim dijamantom. Ni stari setni domar nije osećao dovoljnu posvećenost svom slabo plaćenom, dosadnom, poslu i zadržao se u svojoj toploj kabinici uz čaj i večernji radio program, ne mareći za moguće neprijatnosti koje bi mogli doživeti, manje ili više, slucajni prolaznici. Kao i uvek pateći za slobodom praznovanja na ovakve dane, prepustio se nemaru i tako izostavio svaku i najmanju želju za učestvovanjem u bilo kojoj aktivnosti koju je ovaj dan nosio. Par otisaka malih stopala još se nazirao u snegu kraj perona broj 4. Skoro ih je zavejao zaborav kojim je vetar sejao sneg, ali još uvek su ostavljali toplinu užurbanog koraka jednog od mogućih stanovnika ovog na prvi pogled pustog mesta. Žurili su. Božićno veče, čini mi se, nikada nije bilo tako snažno posvećeno porodici kao ove, na začetku već burne 2017. godine. Verovatno zbog zime koja je sve, čak i najveće, hodače i skitnice primorala na mirnoću toplih odaja. Grejale su mnoge vatre ovu zimu uzaludno, stvarale su privid sreće svima koji su je želeli imati, nekima - kratkovidim, poklonila i pravu. To niko ne teži otkriti, ništa se ne bi postiglo, samo bi se gubilo. Probudi tugu u meni svaka sitnica koja podseti na porodicu, ne tako davno bilo je, kada sam jednu ostavio. Uplakanu mati, maskom razočaranog oca, iskrno besne tuge, brata i sestru zatečene očiglednim. Ne znam zašto sam pobegao, volim ih, uvek su mi bili sve, shvaticu, nadam se, na kraju. Stari časovnik otkucao je deset sati... Noć je već hvatala zalet, a zima je sve više stezala šake u džepovima. Nije mi se svidjala situacija sa vozom, predugo stoji, i niko nas ne pušta unutra, mnogi ljudi su izašli i otrčali preko snega ka ulici i tamo se izgubili, neki još stoje, daleko od nas, pri zadnjem vagonu, smeju se glasno. Shvatio sam za ovih desetak dana da ne marim za druge, dovoljno mi je da znam da sam tu i da me greje pogled na nju, nisam osećao potrebu ni za kim drugim. Ona to nije znala. Nisam ni ja znao šta ona misli. Nemim mislima smo sklopili taj sporazum o nesporazumevanju. Nisam ga želeo ali nametnuo se, valjda smo se tako najlepše gledali. “Voz nije u funkciji“ - obratio nam se mašinovodja, kroz zube, preznuvši nas. Zamrznutog pogleda, tresući se u svom tankom sluzbenom sakou stajao je pred nama i govorio loše vesti – „Lokomotiva ne može da se pokrene, previše je hladno...Moraćemo sutra izjutra ponovo pokušati. Do tada savetujem vam da se negde smestite i odspavate“ - i pre nego što sam zaustio da ga upitam ima li neki hotel u blizini, pre nego što sam shvatio situaciju, on otrča kroz mećavu do grupice ljudi na kraju voza pa ka domarevim odajama. Isprativši pogledom njegovo kratko kretanje, stajao sam zamrznut neočekivanim dogadjajem. Ljudi koji su napuštali voz su prošli i izgubili se iza zavese olujnog vetra, još smo samo mi stajali. Optužila me je pogledom, i umesto revanšističkog stava koji sam često zauzimao u takvim situacijama, osetio sam tu težinu krivice. Sručila se na mene posle nedelju dana suzdrzavanja. Moja nesnalažljivost opet ju je vredjala, sada je to bilo pojačano hladnoćom koja nas je oboje činila jako nervoznima. Morao sam bežati od te krivice, pa joj predložih da krenemo ka putu, to beše jedini pravac kojim su ljudi izlazivši iz voza odlazili. Nije odreagovala, po običaju ostavljala je meni da mislim da li sam pogrešio, da li joj smeta, da li je u opšte dotaklo to i ima li ikakve veze. Sneg je bio jako dubok na prilazu stanici, zagazili smo već daleko. Nisam osećao da li su mi noge mokre, nisam osećao ništa osim potrebe da se što pre ugrejem. Mislio sam na nju, sigurno joj je mnogo teze nego meni, žene su nežna stvorenja ma koliko znale brinuti o sebi i ma koliko znale ćutati o svojim potrebama. Ponudih joj da je nosim do tamo gde smo nasumice krenuli, sa jakom željom da nešto ucinim za nju, ali ona uz smešak odbi i nastavi dugim koracima hodati kroz sneg ispred mene.. Naučivši da je ne vredi ubedjivati kada nešto ovako sigurno kaže, zastao sam za sekund, razočaran. Pokušah, nevezano, da se setim poslednjeg puta kada sam o njoj nešto saznao, ali iz toga me, pre nego što sam uspeo išta shvatiti, prenu njeno blago nestajanje u oluji, pa požurih da je stignem. Dugo nam je trebalo da izbijemo na put, sneg i vetar su se opirali našim koracima, želeli su nas zadržati u svojim hladnim jastucima. Kada se najzad nadjosmo na, od bljuzge blatnjavom, sumornom, putu ona predlozi da krenemo „ka tamo“, gde pokaza rukom -„Čujem neku muziku tamo, možda je neka kafana, mogli bismo sesti i ugrejati se“ –obratila mi se kroz zube. Nije mi se svidela ideja da idem u kafanu s njom, nikada takva mesta nisam smatrao dostojnim njenog prisustva, ali nije izgledalo kao da imam izbora, pa je uhvatih za ruku i krenusmo. Voleo sam da joj držim ruku u ruci, maštao sam o tim malim stvarima davno pre nego što sam joj stvarno prišao prvi put onih dana. I dalje je to budilo u meni onaj osećaj pripadnosti koji sam samo s njom mogao osetiti, a za koji mi ona svojom hladnoćom nije davala ni jedan razlog. Bilo je to za nju patetično, meni bi značilo. Požurismo do izvora buke i ispostavi se da je bila u pravu, stvarno je postojala kafana na samom uglu jako uske ulice. Osetio sam olakšanje iako eksterijer nije obećavao, a kao da sam više i očekivao. Sa dve klimave cevi zabodene u oko oronulog zida visio je na drvenoj tabli bledi natpis „ motel železnice Srbije“. Zgledavši se u taj obični natpis odlutah u mislima čak do kuće, tamo u Beograd, u momente kada sam mislio da pronalazim sebe, na momente kada nisam ni sanjao da ću ostaviti porodicu i prijatelje i naći se samo sa njom na ovom suludom putu u nepoznato. Ne znam kako me je ovo podsetilo na taj period ali ubrzo me je presekao u tim mislima snažni odjek spikera sa železnice, koji se prostirao celom tom ravnicom. Iz uvek nerazumljivog glasa nemarnog čoveka iza mikrofona, razumeo sam samo da voz polazi ujutro u 9, nisam čuo kuda ide, ali nije ni bitno, saznaćemo zorom. Uvek želevši da joj pridjem sitnim stvarima koje su me činile, otvorih vrata, ali ona ne odgovori na moj detinjasti pokušaj ljubaznosti. Bez osvrta udje i poče tražiti slobodan sto. Podsmehnu mi se čovek na ulazu, shvativši moju bedu (verovatno mi je na licu pisala), ali nije me opekao..nisam mu dao dovoljno pažnje. Ta krčma bila je upravo ono što sam i očekivao od nje. Blago rečeno rupa, prepuna pijanih radnika sa železnice i vojnih veterana koji su, po svemu sudeći, bili većinsko stanovništvo ove varošice. Svi koji su vičući pokušavali da postignu efekat razumevanja i izvuku odobravanje od sagovornika bili su tu. Ni nekolicina žena koje su se dale primetiti nisu bile ništa umerenije. Izgleda da je to ovde uobičajeno. Ti dijalozi su mi poznati, jer poreklo vodim iz prelepog sela u dragoj mi Republici srpskoj Krajini, gde su ljudi galamdžije, slobodnog duha i čistog srca. Osetim neku grižu savest kada se prisetim svega toga što je iza mene, ali to sve bude samo na trenutak, dok se ne setim zašto i zbog koga sam ovde. Prolazeći do najudaljenijeg slobodnog stola u samom uglu kafane, probijali smo se kroz gomilu krupnih ljudi koji su gledali u nju kao da prvi put žensko vide. Mrzeo sam činjenicu da ne mogu od svih da je zaklonim, nisu mogli tako pored mene da pilje u nju, nisu smeli, a ipak su to radili, i ja tu ništa nisam mogao. Bila je to najava kratkog neprijateljstva. I ona je osetila to, ali dostojanstveno se provukla do stola i tek kada je sela i skinula kaput isčezao je i preneraženi izraz sa njenog lica. Pozvao sam konobaricu mašući joj na drugi kraj prostorije, osetivši se tada kao deo te rulje razgalamljenih ljudi, što me ni najmanje nije uvredilo. Čudan je osećaj pripadati nečemu samo jednim slobodnijim potezom. Seo sam za sto, nasuprot nje, nameštala je kosu. U kafani beše pretoplo. Dok sam dozvao konobaricu i posmatrao je kako grubo prolazi izmedju zidova muških ledja, „ona“ već se raspremila. Njene duboke krupne oči razlivene po celoj prostoriji mamile su me u svoje dubine svom neprijatnošću uhvaćenog pogleda. Kosa uvek posebna, presijavala se posebnom bojom na slaboj svetlosti prigušene lampe iz ćoška do nas. Skinuvši kapu rastresla je sa krajeva kristalne kapi koje su jedine ostale od svog snega koji je na svojim ramenima nosila do ulaska ovamo. Bila je ona najlepša slika u hodniku vremena koje sam proveo tražeći već vidjeno. Nismo progovarali dugo, voleo sam je kad priča, ali je često ćutala. Voleo bih, iako bi me to umorilo, da mi kaže bar da nije zadovoljna, ili da joj smeta sve ovo, da želi nazad, da ne želi ići sa mnom na ovo besmisleno putovanje nigde. Ali je ćutala, nije dozvoljavala da joj pridjem tako blizu i osetim drhti li i njeno srce. Posle par minuta iznad moje glave nadvi se snažne gradje, stara konobarica. Nisam je lepo mogao videti ali sam osećao jak smrad cigarete i alkohola pomešanih sa učmalošću celodnevnog boravka u ovom ćumezu. Njene ogromne grudi, vrhom dodirivale su mi potiljak, crveneo sam, čini mi se, od sramote. Obratila se njoj, grubo naglašavajući njenu odsutnost u tom trenutku – „Izvoli, nemam celo veče?“ Nasmejala se uljudno, a onda pljunula taj bezobzirni cinizam na sred stola, kao na sred mog lica. Osetih neprijatnu vrućinu iz njenog nastupa i to me razdraži. Zaustih da se suprotstavim njenoj odvratnosti, ali Ona tada podiže glavu, tražila je nešto po torbi nije ni primetila dolazak okrutne izaslanice ofucanog šanka. „Mislila sam da bi ste mi možda mogli doneti čaj, ali ste me razvuverili“ –sa jakom dozom sarkazma, smrznutog lica, kako je znala zalediti i najhrabrije, odvrati konobarici, gledajuci u mene. Vrućina skoči iz stopala i zabi mi se u čistinu čela, učini da se nespretno nasmejem. Osetio sam toplotu napetosti koja se širila preko našeg stola, konobarica, za mene ugašena, ponovo progovori, sada blaže – „Možda bi momak želeo nešto?“. Nisam želeo da joj odgovorim, pogled mi se zamrzao tamo gde je malopre bio Njen, sada Ona zapali cigaru i pogled joj se na to ustremi. „Čaj i meni, hvala“ bilo je jedino što sam uspeo izustiti u nadi da će shvatiti moju želju da i nju usluži. Konobarica shvativši, frknu i izgubi se u gužvi. Dim sa njenih usana širio se svuda oko mene, umotavao me u nespokojstvo njene potresenosti. Bojim se da sam sve bliži ostvarenju onog straha koji me prati od prvog koraka koji smo zajedno napravili van Beograda. * Posle čaja, odlučili smo da sedimo još malo, pa da onda tražimo sobu gde bi prenoćili, jer sutra rano već bi krenuli dalje, još uvek smo bili preblizu, prošlost nam je disala za vratom..

Komentari
gost_dandelionde - 23.07.2012. 20:47 h
zaljubih se u Nju.
ovisnikable - 24.07.2012. 09:39 h
^^ svi imaju Nju al samo je jedna moja..

Ime:
Gost_
Komentar:
 :)  :D  :lol:  :(  ;)  :grrr:  :P  :hm:  :o
Prekucaj broj sa slike:

Registracija