Probije se posle mukotrpnog klijanja, kroz pločnik u prohladnom nemaru Knez Mihailove ulice...cvet. Biološki neodredjen, bojama neprivlačan, sitan i nebitan. Kada bi pokušao da raste, ne bi ga štitile više ivice nametnutog mu pločnika, pa se zadržavao tu, u sigurnosti nerizikovanja. Kada je kišan dan, strah mu sigurnošću dozvoli da izadje više, da se pruži ka nebu tih par milimetara koliko mu dozvoljava ograničenost visine njegove mršave, trule noge. Tada je mali broj grubih gumenih djonova, kojim nemarni koraci prete svakog suncanog dana, prisutan iznad njegove glave pa može dozvoliti sebi da se umije i otvori oči. Ti kišni dani prirasli su mu na ranu, zasoljenu čudnim mestom gde mu se koren greškom prepustio, pa kao da su uvek i bili tu, večni u svojoj kratkoj tragediji. A toga dana, snažnim zamahom vazduh ga vetrom baci u nebo. Taj dodir sa Suncem, kom je odjednom krenuo u susret, činio se presudnim, i tada shvati za čim je čeznulo njegovo slabo srce u strašnom svom neznanju. Falilo mu je pokušaja, falilo mu je ideja i slobode. Falilo mu je mnogo, i sada će to uzeti. Sunce će mu to pružiti, ono ga iščekuje. Sunce, tih dana, ono nenamerno beše grubo. Ono je postojalo mnogo pre i postojaće daleko posle te njegove avanture. Svojim slobodama ne dozvoljava sebi da pokloni drugom životu taj sitni osećaj za kojim je krenuo u ovu bezglavu avanturu. Ne unevši nikakvu promenu u postojanju Sunca, a želeći iz sve snage da ga vetar gurne blize njemu tako obojenom, stvarnom, on se otisnu i krenu nespretno u šumu pokušaja bosim laticama dodirujuci vlažne oblake. Daleko je stigao a toliko ga je još i čekalo. Ne postoji sada ništa što je pre postojalo, samo ta stvarnost, mora stići do nje. Sanjao ju je u svoj njenoj nerazumljivosti, tražio ju je u svakom kišnom danu koji je imao, ali ona je bila na svakom sučanom slobodna, tada kada nije imao puno da ponudi. Toliko dugo izgubljen čekao je, pevao dečije pesme, igrao se prašinom, osmehivao se svima, toliko dugo, uzalud. A sada, on, taj koji ima sve, greje ga želja za njim, tako bitnim, mirnim...sreća ne može biti bliža. Vetar je odustao, ne vodi ga više, nije ni neophodan, sve ima svoju težinu. Kada, kao pomračenje, san mu przeći obraze najzad otvori oči, zatvoriše mu se sva vrata. Put u svetlost nije mu ni trebao, trebalo mu je toplote koju samo razumevanje isijava. Želje se hlade, životni vek jednog cveta ne dozvoli mu uvek da oseti bilo šta što bi mogao prisvojiti kao svoju toplotu, kao svoje sve. Nestao je, u svom zaletu, taj mališa, kao da nikada nije ni postojao. A živeo je, evo ja znam. Shvatiće i Sunce, bljesak je rasterao oblake sa njegovih trepavica sada. Trebao mu je on, taj mali slepi sanjar, dozivao ga je svakoga dana nesvesno da će možda sudbina pokušati da ih spoji, nekada. Svaki taj detalj koji je nosio sa sobom do poslednjeg dodira mali prokletnik. Trebao mu je on jer je znao šta želi...znao je odakle počinje i kako i kuda se dostiže Sunce...nije tražio razlog ni izgovor za svoju maštariju. Imao je ljubav i želju, i zato je pohrlio da deli sebe i sve što je naučio. Skroman u svojoj svestranosti. I imala bi priča srećan kraj ali nikada ono Sunce nece znati na vreme da prepozna da nije lepota u shvatanju, već u borbi sa sobom, i pobedi na vreme. A Zemlja, Zemlja će znati svojim znojem da grli, Zemlja će znati da čuva sve što iznedri nemirno semenje svuda rasejano. Život je najsmešniji oblik postojanja. Ponekad Sunce trepne, ponekad nije dovoljno.