Kafa. Prijateljska. Ja, na njegovom kauču. Ispijam tursku, gorku i bljutavu, ali ne priznajem da je to najgora kafa koju sam popila. On me gleda, požudno i ja shvatam koliko je lep. Ne, ne lep, zgodan, pravljen, prokleto jebozovan, ali ne baš lep. No, u svom tom samopouzdanju, dok se primiče ka meni postaje mi i lep. Posmatram mu kožu. Tako je čista, glatka, neka boja meda, meso koje bih kidala. Gledam mu nos, orlovski, nozdrve koje se šire pri udisaju. U šali mu zadižem majicu. Zgodan je. Izvajan, taman da imaš potrebu da usnama osetiš svaku neravninu stomaka. Ne, ovo nije prijateljska kafa. On me nije pozvao na nju, a ja definitivno ne ostajem zbog nje. Igramo igrice. Gubim. Dugujem mu poljubac. Izazivam, previše sam blizu. Stavlja me u svoje krilo. Miluje mi noge, spušta me polako. Ležimo. Gleda mi stomak, oblizujući se. Prilazi mi ka licu, smeši se. Nozdrve mu se šire kako pokušava da me udahne celu. U tom trenutku imam potrebu da budem cela. Sva, njegova. Da se stopimo. Ustaje. Zbunjena sam. Kaže, ima problem. Mazno, poput mačke, pitam kako da mu pomognem. Sve sam mu bliže, kao da želim da mu kažem da sam ja to koja može da reši probleme. Moje telo. Kaže mi da ima devojku. Uspravljam se. Više nisam mazna. Nisam ljuta. Zapravo, jesam. Ostavlja meni da biram šta ću dalje, a to nije fer. Trebalo je da mi kaže kasnije. Ustajem. Spremam se da odem. Obara me nanovo u svoje krilo. Ne mogu da se oduprem porivu da mu mazim glavu. Prstima mu prolazim kroz gustu, kratku kosu. Ćutimo. Progovaram prva. Kažem da treba da pođem. Ne želim, vrištim iznutra. Ali treba. On me podiže i odnosi do hodnika. Osećam njegove ruke oko mene. Obožavam njegove ruke. Dok me spušta moje male, naježene grudi ga dodiruju i osećam njegov dah. Zahvaljujem mu se na kafi i odlazim.