vrh dno

Meni je jednostavno svejedno

Autor: Nevena Banić
10.02.2012. 02:18 h

Zimska depresija. Nagoveštaj koliko sam samo najebala narednih meseci.

Pravim ćušpajz i razmišljam koliko mi je svejedno.

 I ako izgori poješću ga.

 Ako ga baš spalim sve sa šerpom, probaću da u tiganju bez drške napravim palentu sa likom onog dečaka koji je kusa radostan.

Da i ja postanem radosna.

Mešaću dva minuta neprekidno, kao što kaže mali kreten.

Dečaku sa ambalaže su, pre nego što je alavo natrpao punu kašiku palente, očešljali uredno podšišanu pečurku na napred. Da bude dopadljiv domaćicama.

One su posle isto tako češljale svoje decu i unuke, misleći da je to lepo.

Očevi su mislili da im deca izgledaju kao idioti i za to su osnovano krivili svoje supruge.

Deca im i jesu bila idioti natovljeni palentom, koja previše vremena provode sa svojim majkama.

Majke su često horor.

U mojoj kući palentu smo zvali „pura“. Jedna od mnogobrojnih reči koju su moji roditelji, iz neke svoje interne zajebancije, izmislili i nerazmišljajući mnogo o posledicama preneli na nas. Zbog toga sam tokom školovanja dugo morala da ispravljam i vršnjacima prevodim svoj govor...

Najedena palentom, sa senkom crne malodušnosti, vučem se kroz besmislene dane.

Izbegavam ljude koji me pokreću, zato što poništavaju i omalovažavaju moje razloge da budem krpa. Uopšte ne kapiraju da mi treba da budem krpa.

Izbegavam i ljude sa kojima sam u prošlosti hiljadu puta delila svoj neorginalni očaj. Oni me podsećaju na to koliko se ponavljam. Osećam se dosadnom zbog njih.

Trebaju mi novi, da ne kažem „sveži“, depresivni ljudi. Da zajedno sa njima svojoj „deprici“ navučem novo runo i eventualno joj otvorim neke nove dimenzije.

Ne javljam se na telefon.

Ne zovem majku i oca.

Ne idem kod babe.

Ona ima 90 godina. Šezdeset godina je udovica. Ceo život je penzioner. Nikad nije za stvarno radila. Ojadila je ovu državu. Kao mlada pravila je šešire, ali nekako ne mogu to da uzmem za ozbiljno i poništim ono što sam malopre rekla, da nikad nije radila.

I ona je bila depresivna kao mlada.

Sad kao starica nije.

Čudno.

Sad se raduje malim stvarima.

Ima najveći televizor koji postoji, štap i bezbroj priča iz prošlosti.

Oči su joj plave i bistre. Kad dođem zaiskre, ali ja bez obzira ne idem kod nje.

Zato što mi je svejedno...

Baba za stepenice kaže „basamke“. Uz tu babinu izmišljotinu uglavnom ide i bliža odrednica „uz“ ili „niz“ basamke, u zavisnosti da li ide ili se vraća. Sve to izgovara zajedno „uzbasamke“ ili „nizbasamke“ iako su u pitanju dve reči.

Nekada sam u kompletu sa „purom“ i njihovo značenje morala da objašnjavam svojim drugarima, koji su verovatno mislili da vučem poreklo iz neke žestoke selendre. Ili sa Marsa.

Sad ne moram. Znam da ljudi ne znaju šta te reči znači pa ih jednostavno preskočim, kažem „stepenice“ i „palenta“ i nastavim sa pričom. Sad sam obični Zemljanin.

Već nedelju dana ne plašim se mraka, ludih sestra iz kraja, siromaštva ni tišine.

Kad mi se ugasi svetlo u hodniku zgrade, ja samo nastavlim da se penjem po mraku. Hrabrost mi dolazi odatle što imam utisak da kad bi na stepenicama naletela na nekog jako devijantnog presretača; golog u mantilu ili obučenog, ali sa ozbiljnom dijagnozom;  mislim da bih mogla pogledom punog unutrašnje bede da ga prestrašim i oteram. 

Bez da vrisnem i viknem u pomoć. Pod uslovom da mi je dato dovoljno vremena da ga gledam dirktno u oči. Podrazumevam takođe i da manijak nije slep.

Tamo gde ja živim vrištanje ionako ne bi imalo smisla. 

Unutrašnja beda mu tako dođe kao mnogo bolje oružje u borbi sa nastranim(a).

U zgradi žive samo gluvi penzosi, tako da bi dranjanje upomoć bilo apsolutno besmisleno.

U stvari ima neka kovrdžava stanarka srednjih godina čiji mi sluh deluje u redu, ali je toliko nadrndana da nikad nikome ne govori ni dobar dan.

U stvari možda samo meni ne govori.

Ja joj tako ponekad kažem „dobar dan“ čisto da vidim ima li ona neke oscilacije u svom raspoloženju, ali nema ih. Nisu svi bipolarni kao ja. Dosledni drkadžija je u pitanju. Uvek prođe pored mene kao pored govneta, dok joj se osmehujem. Uglavnom, ona bi me možda i čula kako vrištim u pomoć, ali sigurna sam da ne bi izašla da me spasi. Kurva kudrava.

I baba sa drugog me mrzi. 

Kad se sretnemo gleda me zlo i ćuti. Njoj ne zameram zato što je ne bitna za ovu priču. Njen bioritam je takav da u osam napravi klot palentu, u pola devet isključi slušni aparat i legne da spava. I tako svaki dan. 

U svakom slučaju legne mnogo pre nego što se manijaci namerače na mene.

Ne plašim se više ni one voditeljke vesti Roksande.

Ne znam zašto, ali dok nisam bila žena krpa, odistinski sam je se plašila. Uvek mi je delovalo kao da može da mi naudi. Preciznije da skoči na mene i ugrize me za vratnu žilu, dok nehotice mlati glavom u transu.

Nehotice.

Brzo menjam kanal kad vidim njen lik i treba mi neko vreme da je se vizuelno oslobodim.

U zlo doba, poremećenog sna vucaram se po kući. Možda mi je u stvari zlo, zbog zlog doba. 

Zlo zbog zlog - ne ponajvljajte ovo nikako više od tri puta za redom. Izrašće vam mala modra pišica na čelu.

„Kad neko spolja baci pogled na našu zgradu, može da vidi samo svetlo na trećem. Sva ostala svetla su pogašena“.

Zaključno sa ovom mišlju bilo mi je dosta današnjeg dana. 

Htela sam što pre da dođe „sutra“ da ponovo pokušam sinhronizovano da plivam kraul sa beogradskom masom.

Pogasila sam brzo sva svetla u stanu i uvukla se u krevet. 

Manje sam se osećala da štrčim što me je malo umirilo.

Zaustavila sam dah na trenutak da čujem da li  svi prisutni dišu.

Samo zbog onih čiji respiratorni sistem nisam mogla da čujem, podigla sam glavu da kroz mrak vidim da li im se pomeraju rebra. Pomeraju se.

Zatvorila sam oči i setila se komšija u koje gledam dok spuštam roletnu.

Uvek tako rezimiram dan koji je prošao. Unazad.

Mislim o tome kako je zgrada sada za oko jednog prolaznika svetlosno jednaka, i kako sam ja za to zaslužnija od ostalih. Sa još par sličnih misli pokušala sam da izazovem visoko mišljenje o sebi i u sebi, ali nije mi išlo pa sam prešla na sledeće. 

Zamišljala sam Palenta dečaka kako više nije dečak, nego onaj fiktivni manijak ozbiljne dijagnoze sa mračnog stepeništa. Htela sam bar na kratko da se uplašim pre nego što zaspim kako bi mogla, kad mi bude najstrašnije, da se pribijem uz toplo muško telo i zahvalim se bogu što ne živim na stepeništu, pa sam nastavila detaljnije da ga zamišljam. Kao odraslog perveznog čoveka svilenkaste dečije kose, ošišane na pečurku, sa istim mlečnim zubima kao na ambalaži, musavog od „pure“ kako odlučno ide ka meni...Ništa se nije desilo. Golog, erektivnog uda? Sa rukama ka mojim sisama? Sa nožem? Sa inficiranim špricem? Sa varjačom? Ka mom dupetu sa varjačom?

Ne vredi ne ide.

Ništa...

Htela sam samo da osetim nešto pre nego što zaspim i ujedno tako potvrdim da sam živa. 

Čula sam kako se opet ugasilo svetlo u hodniku. 

Poslednji put pokušala sam, govoreći sebi tiho i sa mnogo manje entuzijazma:

Roksanda je na slobodi?

Ništa. Opet ništa..

Meni je jednostavno apsolutno svejedno.

Laku noć.

 

 http://nevenabanic.blogspot.com/

 

 


Komentari
gost_vodime - 12.02.2012. 19:34 h
Nije to za puru izmisljotina puta je valjda neko jelo slicno palenti odnosno domaca palenta tako nekako
Super tekst
LukkaTheLucky - 15.02.2012. 07:41 h
http://gusto.ba/2010/03/26/pura/
Mi u kući furamo naziv cicvara.
sanjar - 24.02.2012. 10:21 h
Ali slika palente.. ma svaka ti čast !!!!!

JIP ja sam tvoj novi obožavatelj !!!
gost_Nevena Banic - 04.03.2012. 11:19 h
E da, rekose mi ljudi da "pura" kao izraz postoji (mada meni i dalje zvuci kao sprdnja)
E da, hvala za citanje!

Ime:
Gost_
Komentar:
 :)  :D  :lol:  :(  ;)  :grrr:  :P  :hm:  :o
Prekucaj broj sa slike:

Registracija