Na proplanku jednom, ležala su dva kamena. Nepomična i bleda, gledaše u nebo puni izčekivanja. Srca im kucaše ludo u ritmu španskih gitara. Ležali su tako godinama, svako sa svojim brazdama vremena. Skupljajući mahovinu nisu znali jedan za drugog. Bili smo naizgled nemi i hladni, svesni samo svih hladnih zima što su prošle i ostavile traga. Gledali smo u nebo, nepomični i slepi. Kad od jednom, vazduh se zagreja između nas, i ona pruži svoju naizgled hladnu ruku preko moje ne bi li je ugrejala.