Sa stepeništa, na pola suvog zbog još uvek kratkog vremena koje je sušilo posledice jake zime, oseti nagli podsticaj da ustane. Da ustane iz učmalosti života bez zadovoljstva kojim je, primoran bolešću i nemarom onih koji su bili dužni mariti za njega, živeo od vremena koje pamti.
Život mu nije dao priliku, nije je ni tražio, tada nije znao da mu je potrebna, imao je ceo svet u svoje dve snažne mlade ruke. Sada zna da mu je trebala, sada kada više nema razloga ni snage da ostvaruje želje. A ni bolest ga ne pita za želje.br /> Mrzeo je svet, mrzeo je ljude, mrzeo sve što se kreće i stvara svu tu buku oko njega, taj život. Mrzeo je ranije, to je popustilo, postao je ravnodušan. Živeo je u bolesti, bedi, a to ga je odvajalo. Mržnja je za ljude, on to odavno više nije bio.
A sada posle toliko godina odlučio je da ustane, da proba da se pomeša sa masom. Da nešto uradi. Nije znao da li će ga noge izdrzati, nije bio težak ali se retko kretao. Bio je to ogroman izazov, on koji je ceo život, s razlogom ali bez smisla, optuživao život za nesreću, plakao nad sobom, samosažaljenjem pravdao sve što nema. Sada! Sada je trenutak da ustane i napravi taj korak, to nešto čime će se ponositi, to nešto o čemu će misliti dok bude uzimao kartu za večnost, razlog za osmeh i opipljiva uteha. Jedini razlog zašto baš sada bi ta povreda koju mu nanese nemarni prolaznik zakačivši ga nogom po povredjenom stopalu. Bol ga razbudi. Uradiće to.

Ruke koje dodiruju, toliko godina blizak mu karton na kom mu zadnjica ostavlja užegli trag. Jedan napor slabašnih ruku, nije ni znao da to mogu, i krenuo je. Zgranuti ljudi oko njega, nenaviknuti izdisali su oduševljenje, ili je to uobrazio, nije ga briga, on živi. Prodorni bol u kolenu, nikada hladniji beton pokušava da ga zadrži. Ali žrtvovaće koleno za taj trenutak. Osećaj vetra u ledjima, jeza je pozitivna. Stopalo dodiruje čvrstu podlogu, slabost u butinama nadoknadjena je euforičnošću iznenadne volje, on diše.
Sitno razočarenje zbog neophodnosti oslonca, nadnoknadjuje uspešan prvi pogled iz visine prosečnog čoveka. Čovek je, i nije ga briga što ga ostali iste vrste izbegavaju. Probija se kroz masu užurbanih duša. Pokadkad naleti na njega neki nesmotreni prolaznik, koji nije video da je baš ovaj "pokušaj čoveka" taj koji mu ide u neprijatni susret.
Voleo bi da mu neko pruži ruku, umoran je, plaši ga mesto sa kog je krenuo u ovu naizgled besmislenu pustolovinu. Strah od neuspeha već mu je blizak, strah od povratka ničemu goni ga kao besan pas. Ostavlja užasno jak smrad, godina nekupanja, daleko za sobom. Lako će ga pronaći njegovi goniči gde god da se sakrije, ne sme stati. Život mu pruža strah, jer ga drugo ne podstiče.
Prolazeći kroz sve to shvata da nije ni svestan da je grad u kom je čuvao samo jednu tačku u stvari ogromna hladna površina. Da li je zima? Koja je godina? Sat na trgu izgleda tako živo! Zašto toliko žuri?

Snažan topot nailazećeg, zastrašujućeg zvuka, rastera mu misli kao jato golubova. Nije više bilo ni sata na trgu ni grupe ljudi koji su okupljeni oko zanesenjaka sa gitarom pevali neku pesmu na jeziku koji mu nije bio blizak, sve je postalo tako udaljeno. Pokušao je da nadje izvor te buke kad ga obori na zemlju nestvarno velika pojava, senka nadvi se nad njim, nedovoljno zaklonjeno zubato sunce nije mu dozvoljavalo da vidi šta je to. Jeziv osećaj u stomaku, strah koji mu srce nagura u grlo, spremno da izleti kroz usta ako pokuša da progovori. Zato poče da mumla nešto kroz zube, i u trenutku kada udari u stub shvati da je puzao unazad bar deset metara. Podiže ponovo pogled, sunce je zaklonila krošnja nestvarnog hrasta, ka njemu se ponovo približavala do maločas nepoznata mu pojava. Bio je to konj, žandarski konj, širio je nozdrve i podizao kolena, nikada ga do sada nije video, jeziv je. Jahao ga je užasno krupan, ružan policajac smešnih brkova. Kada progovori, obraćao se njemu, kao da je sam Bog sišao da mu se obrati. Dubok, značajan glas govorio mu je da ovo nije mesto za njega, i zvučao je dobronamerno dok nije nastavio, rekao je da nestane sa pločnika, njegova prljava pojava nije ovde dobrodošla. Nije ništa morao ni da kaže, zgroženi pogled sve je govorio.

Okrutan je, ali mora ga poslušati, svi to rade, izgleda kao izaslanik iz pakla koji donosi smrtnu presudu. Umesto od njega, napadnuti se krenu braniti od naglog naleta besmislenog bunta iz dubine stomaka. Odvući se u jednu od ovih smešnih uličica sa desne strane izgledalo je pametno. Tu je mračno i tu sme stajati. Uputi se tamo. Ali snažan nalet opet onog jeziovg zvuka konjskih koraka uz zvuk pištaljke iz usta tog strašnog čoveka, zamrznu ga.
Znao je da je pogrešio što je krenuo tamo, okrenu se i krenu na drugu stranu, ne gledajući u svog goniča. Ništa se nije čulo, smatrao je to uspehom, ne prati ga, gotovo je. Ubrzo shvati da je ta tišina bila samo zatišje pred buru. Od saleta snažnog bola u potiljku, pad na zemlju nije ni osetio. Krv krenu da se sliva preko nosa na pločnik. Ovo izgleda kao smrt. Nema bola, nema straha, blaga jeza u nogama ga odmara. Eto, tako je počeo tako i završava, beton mu bi i osta jedini dom. Mrak pade na oči, spuštanje roletni na prozorima koji jedini pružaju svetlost učini se kao taj neočekivani kraj. To i bi.

Iz daljine se približavao neki zvuk, kad se približi još, razazna glasove dvojice ljudi. U nemogućnosti da ustane, zbog bola u glavi, ostade da leži na stomaku na, ni malo udobnoj, klupi u nekom dugackom hodniku.
Jedan glas prepozna kao glas žandarma i obli ga hladan znoj, gde se on to nalazi..šta se sve desilo..napolju izgleda da je jutro, bila je noć. Nema nikoga. Bojim se. Dobio sam svoj zivot.

...