Сваког дана је подоста времена проводио на тераси своје подстанарске собе на петом спрату. Посматрао је булевар где су људи журили, аутомобили јурили, аутобуси градског превоза производили огромну буку а снег покривао равни кров луткарског позоришта. Тако из дана у дан, није излазио на улицу, никуда није излазио из своје подстанарске собе. Једном реши да прошета до реке. Обукао је јакну, ставио шал, капу наместио тако да му је сенка стрехе сасвим лепо заклањала очи. Ушао у лифт грубо притиснуо дугме поред ког је зеленом бојом писало “ПР”. Изашао је на улицу, један човек га мало не удари налетевши на њега бициклом и мрмљајући нешто продужи даље. Крену спорим и тешким кораком у правцу реке путем за који више не беше сигуран да познаје. Али знао је да је то прави пут видевши семафор који је и после толико времена давао исти светлосни сигнал: равномерно треперење жутог светла. Стаде на самом крају тротоара, главу прво окрену налево, затим надесно и закорачи на обележени пешачки прелаз. Слику друге стране улице одједном замени слика кровова па неба и он заврши на леђима осетивши некакву топлину на потиљку, гледао је у небо са кога су му долазиле ситне, још неукаљане градском прљавштином, беле пахуље, нежно су му се спуштале на лице, сваки тај нежни додир његова груба лица деловао му је тако нестварно леп, није осећао хладноћу и чинило му се да је већ почео да пада мрак иако је било тек прошло подне.