Nekad mi se cini da sto duze zivimo to sve manje radimo bilo sta smisleno. Kako odrastamo, koljemo sebe, lazemo, uspavljujemo, gusimo, kupujemo i prodajemo.
Godine nam pomazu da se priklonimo sistemu i cinicnom pojmu "sigurnosti". Da li je moguce da se toliko plasimo sami sebe i da bi radije truleli iznutra nego se "obrukali".

Moralna pravila drustva su osnova egzistencije bilo koje vece grupacije ljudi. Bez njih, bez zakona, bez univerzalnih pravila, grupacije ne bi ni bile moguce. Bar ne u ovoliko stabilnom smislu. Ne bi postojala "sigurnost". Ali, ne moze se poreci da su sva ta pravila dosadna. Moral je dosadan. I odbijam da prihvatim natezanja o tome kako je moral dobar i ne samo dobar vec univerzalno dobar. Tesko mi pada da prihvatim jedno univerzalno i sveobuhvatno, iskljucivo-dobro.
Moral ne postoji u sklopu ljudskog ponasanja, zato i jeste visokopostovana odredba, istina, zakon ili sta vec.

U svakom slucaju uvezbana osecanja, emocije i ispoljavanje istih je beskrajno dosadno. Ne kazem da je lose, vec samo da moze biti dosadno i tu je ona razlika. Ideja o pristojnosti i univerzalnom kodeksu ponasanja je uvertira u drustveno i politikcki regulisane zakone. I kao takvo krajnje neophodno...i dosadno.

Poenta? Kao i uvek nema je. Samo me je ovih dana iznervirala cinjenica da uglavnom treba da nam se dese jako lose stvari pa da se setimo koliko je zapravo zivot lep i pre svega nas, samo ako ga zelimo.

Naravno, ne zavisi sve na svetu od nas, ali nacin na koji prihvatamo taj svet itekako zavisi.