Seo sam na stolicu koja je stajala između njih dve. Pogledao sam u pod pomerajući stolicu. Zapela je. Zapeo mi je pogled na crnoj, depiliranoj i nauljenoj butki koja je virila ispod nekog dezena leoparda. Gospođica Modesti glavom i bradom, brkovima i repom. Nije imal ni brkove ni rep. Pocrnela od višednevnog prženja na plaži i predhodnog pripremanja podloge u solarijumu. Sija na svetlu, u mraku se ne vidi. Tek tad sam krenuo da podižem pogled. Tada kada su noge počele da svetlucaju obasjane svelom petrovačkog šetališta. Prizor savršen, iako malo previše kičerasto za moj ukus. Skinuo sam pogled sa butke i prebacio tu par santima ispod brade. Prelepe oči. Takve nisam viđao. Ohhh pa ja ne gledam u oči. Kako sam samo nepristojan. U startu ispadam. Došao sam i do očiju.Lepe plave oči, popunjena usta i oko svega toga se uvijaju krupne crne kovrdže. Osmeh. - „Ćao. Izvoli. “ Prevalila je prva preko usana. -„Ćao. Vidim slobodno mesto, pa sam bio dovoljno slobodan i opušten da sednem. Ceo dan sam na nogama, celo veče đuskam. Hteo sam na miru na ovoj terasi između dve prelepe devojke da popijem piće dok posmatram more.“ More nisam video. Bio sam zaslepljen prizorom ispred sebe. Pogledavši drugu shvatio sam da nisu obe prelepe. Druga je bila ružna, ali jako zgodna devojka. Opet mrak. Prvu bar mogu gledati u glavu, a drugoj ne mogu da odvojim pogled od dekoltea. -„Uh.“ - „Šta je?“ Pitala je druga. - „Ma ništa. Uživam u moru, pogledu, u Vama... Pritom Vam ni imena ne znam. Možda je tako i bolje.“ - „Odakle si?“ Pitala je crna, a pritom nije ni spominjala imena. Dovoljno mi je bilo da upamtim taj lik. -„Novi Sad.“ - „Vi?“ - „Sa Kosova.“ Nepresušna tema uvek, samo ako znaš da pričaš. Naravno krenuo sam. Razvezao sam priču, one su se nadovezale. Trajalo je to nekih desetak minuta. Prepričao bih dijalog, ali ga se ne sećam najsjajnije. Znam da nisu bile nešto bistre, ali savršeno. Jedino što mi treba bistro na moru je voda. Već je krenula i priča koja je baš postala prijatna i zanimljiva. Osmehe nisu skrivale. Ja moj takođe nisam. U njemu se vidi sva dobroda i to neki znaju da iskoriste. - „Hoćemo mi sedeti ovako bez pića ili ćemo malo da okvasimo grlo?“ Crna kovrdžica je prekinula priču. -„Naravno, naravno.“ Rekao sam ja otpijajući poslednji gutljaj piva. „Šta ćete da pijete?“ Na stolu sam u tom trenutku video čaše od koktela Cuba Libre koji su bili pri kraju. Laknulo mi je, jer sam u džepu imao svega 25 eura. Pre toga me je malo prošla jeza. Tako dobro započet kontakt i ne bi valjalo prekinuti ga baš sada sa mojom nespremnošću. U lov na ajkule se ne ide kao u lov na girice. Trebalo je to da mi bude jasno pre nego što sam seo. Kod ovih ne prolazi ni šarm ni priča, ako je u džepu sića. - „Daj nam dva Mohita.“ Rekla je ružna. -„Ja ću Amstel.“ Laknulo mi je posle njihove porudžbine, pa sam se i sam malo raširio. Priča je nastavila dobrim tokom. Planirao sam da provedem noć između ta dva savršena tela očima okrenut prema kovrdžavoj. Ekipa sa kojom sam došao je bila okupirana djuskanjem u zagušljivom zatvorenom prozoru i muvanjem prosečnih riba. Stiglo je i piće i one su bile sad raspoloženije. Vidi se, da su željne da im se plaća i da u najmanju ruku za ove dve možeš uzeti pet onih koje imaju definisan cenovnik usluga. Ovako je naravno zanimljivije. Samo da ne budem opelješen i ispražnjen, a onda odbačen. Izvadio sam pare i platio račun koji je iznosio nekih devet eura. Dao sam desetku. Konobar se okrenuo i otišao. Bakšiš se podrazumeva. Dobro, u redu je to. One gledaju valjda i manire. Ne znaju one šta su maniri. One su došle u lov na bogate Ruse i bogate Crnogorce koje su isti ti Rusi učinili bogatim. Šta je tu je. Neću propasti za koji evro. Razmišljao sam o glupostima u pauzama moje priče, jer sam njihovu površno slušao. Slušam ljude samo kad su mi zanimljivi. Kad smaraju, samo gledam u usta da bih znao kad su prestali, da nastavim. Još kad su ženske usne u pitanju i još onako sočne, onda i prija taj pogled u usne koje se pomeraju. Tad su lepe misli, al’ u ovoj situaciji nisam gledao samo u usne, pa su mi misli lutale svuda. Najčešće su bile crne. „Šta ako ništa ne uradim?“ „Neću sigurno“. To nanjuše te leopardice, hijene, pume, ma te mačke koje imaju istančan njuh za lovom. Love one, a ja od starta mislim kako su lovina. -„E pa popile smo“. Rekla je crna, koja je svakako više pričala, a verujem da je bila i manje pametna, da ne kažem glupa. -„Hoćete polako da krenemo“ -„Gde?“ Pitala je druga nimalo naivna. Bila je pametnija skontao sam konačno. -„Imam neko vino u frižideru, pa da na terasi uz pogled na more nastavimo druženje. Tu sam na sto metara odavde“ -„je l’ italijansko vino?“ Pitala je lepotica. -„Čileansko“ Nasmejao sam se, a ni sam nisam znao čije je. Čile, Srbija, Crna Gora, njima je apsolutno svejedno, jer se verovatno ne razumeju u vina. -„Crno?“ Opet je bila radoznala crna. -„Jeste crno je.“ Odgovorio sam crnoj devojci sa kojom mi se izgleda crno piše. -„Ma daj, nećemo. Veče je tek počelo, ajde da naručimo još nešto ovde. Muzika je sjajna. Još malo da se dobijemo pa idemo da đuskamo.“ Oglasila se ova druga, sa ne baš tako dobrim predlogom. Muzika je u tom trenutku, a i celo veče bila neverovatno glupa. Ona je bila glupa, ponovo sam skontao oborivši prethodno verovanje da je pametna. Bila je sigurno pametnija i neki glas razuma. -„Pa ako ti nećeš možda ona hoće.“ Pogledao sam kovrdžavu namignuvši joj. -„Nas dve se ne razdvajamo.“ Brecnula se ružna. -„Sijamci?“ Počeo sam da se smejem bezobrazno. Crnoj sam u tom trenutku bio smešan, a ova se nadurila i okrenula glavu. -„Ajde još jednu cugu, pa idemo do tebe,“ Promenila je mišljenje, a meni je to bilo malo sumnjivo. -„Ajde. Naruči ti mi idemo malo da igramo.“ Rekla je crna dok je ustajala. Bila je lepa i visoka. Sigurno 180, a ja metar i sedamdesetpet, jedva. Ustala je i uhvatila me za ruku. Krenuli smo unutra. U mrak. Sjajna je. Uhvatio sam je oko struka i krenuo da igram sa njom. Počela je da se uvija i da meša. Svi su je gledali. Ja sam je osetio. Osetila je i ona mene okrenula se. Bili smo oči u oči na par santimetara. Uhvatila me je za vrat i pribila uz sebe. Ovlaž me je ovlažila svojim sočnim usnama. Igrala je igru. Znala je da igra. Nije joj prvi put, sigurno. Preuzima inicijativu. Pogledala me je onako pohotno, kao što je radila celo veče. Gledala je i druge tako, primetio sam. Pogled sam pustio kroz klub. Mojih više nije bilo. Bili su skromniji i sada uživaju. Krenula je ka toaletu, a za njom su poskakivale njene kovrdže. Krenuo sam za njom. Ušao u ženski da bih ušao u žensku. Okrenula se i poljubila me. -„Sačekaj samo da piškim. Čuvaj mi stražu. Hihihihi. Nećemo sada, idemo kod tebe posle“ Nisam ni navaljivao, bolje je na obali, nego u smrdljivom wc-u. Čeako sam je. Da sam znao, navalio bih tada kao željan. Izašla je i mi smo izašli napolje. Drugarica je sedela za stolom i pila šampanjac. Flaša je bila na stolu u onoj posudi, kako je joj ime, nije me ni briga. Briga me koliko košta. -„Ajde da platiš.“ Rekla je ružna, pa idemo do tebe. Pogledao sam flašu i sabrao dva i dva. Pa ni manje ni više neko Perinjon. Pa za te pare, deset dana možeš da uživaš sa deset različitih. Pa ne mogu dve ćurke iz neke selendre biti pametnije od mene. Ajde oni kokteli, ok, ali sad su preterale. Taman sam malo izvaćario i osetio te sočne usne. Isplatilo se koliko toliko. Kao kad na celom listiću lotoa imaš dve zamene. Šta je tu je. Ja više neću da budem tu. Sto muka me uhvatilo. Smišljam priču. -„Evo samo da skoknem ovamo do bankomata da podignem pare. Nemam toliko u kešu.“ -„Ajde, ajde. Čekamo te. Imaš tamo iza ćoška.“ Rekla je crna, još uvek zagrejana od trljanja o moje telo u vrućem klubu. Ne sluti da će za koji trenutak da se rashladi perući čaše hladnom vodom. Malo skromnosti je ne bi dovelo dotle. Loša procena i neskromnost i brzo se rashladiš. Sad treba da budu jako vešte da nađu buzdovana koji će to da plati kako bi sačuvao nežnu kožu njihovih ručica. Mice, tako mi ih je žao. One su šuplje, ja uvek imam kliker i spreman sam da ga ubacim u rupu. Ubaciću bar njega kad nisam mogao ništa drugo. Nestao sam iza ćoška u mraku. Gde su one nestale ne znam, a ni ne zanima me. Sve sobe su bile popunjene. Nisam hteo da ometam drugare. Neka bar oni uživaju. Spustio sam se do plaže. Seo na ležaljku. Probrao šaku kamenčića i bacao u more. Kamenčići su sitni. Bućkanje je tiho. Začuo sam jecanje sa desne strane. Sklupčana devojka je sedela na obali. Plakala je. Prišao sam joj sa njene leve strane. -„Ej. U čemu je problem?“ -„Pustime, pustite me svi. Hoću da budem sama.“ -„Dobro. Ja isto to hoću.“ Seo sam par metara od nje. Ćutao sam. -„ Šta je tebe ovde nateralo?“ Prekinula je tišinu posle pet minuta. -„Ja volim noću da sedim na plaži i gledam u talase. More me smiruje. Tolika količina vode je nepresušna, zato vidim inspiraciju u moru.“ Približila se. Zagrlio sam je. Jecala je i dalje. Smirivao sam je. -„Šta je tebi?“ -„Drugarice su me ostavile kao poslednju slinu. Mislim nisu mi ni drugarice, dve glupe sponzoruše sa kojima sam pošla na more. Nema ih dva dana, ne javljaju se. Izašla sam malo da ohladim glavu na plaži.“ Jadna devojka. Sama u drugom gradu, drugoj državi. Nije preterano komunikativna, pa je bila osuđena na samovanje. Prelepa je. Zgodna je. Možda i grešim. Možda je samo noć bila zgodna za akciju. Ipak utehu je našla u meni, totalnom strancu koji se pojavio u noći. Pružio sam joj rame za plakanje i dobio za uzvrat sjajnu noć. Rame za plakanje je čudo. Šteta što ne traže sve to. Ne, one traže vime da muzu, ali ja nisam krava. Nisam ni vo. Volova ima na izvoz. Volova sa volvoima, BMWima, Audiima ima, ima, ima se može se, pa može i da se muze. Zato one predhodne iz mlade noći bolje da čekićaju pored parkinga i da love. Dobile su piće, a ja skoro ništa. Dobila je rame, a dala mi je sve. Budim se na plaži ujutru u boksericama. Kupači već pristižu. Koliko bi moglo biti sati? Gledam oko sebe i tražim telefon da vidim koliko je sati. Nema ga, nema ni novčanika, ni majice, a ni patika. Počeo sam histerično da se smejem. Shvatih da sam pokraden, pa sam se malo primirio. Bila je božanstvena noć. Možda sam je i sanjao. Nisam siguran. Novčanik je svakako bio prazan, a telefon nije bio skup. Ako je bilo nešto, a mislim da jeste onda ne žalim, ali opet... Izbegavam one što obrađuju za pare, al’ kad okreneš to ispadne jeftinija varijanta. Žive i zdrave one bile i imale puno posla, a ove druge, šta da im kažem neka se udaju za najbogatijeg u karton sitiju. Ćao