И тек тако, као од шале ветром одувана пластична кеса на путу, тихо пређе с друге стране реке. Смрт је одузела још једног становника овога села. Симпатичан један декица кога је било мало теже разговетно разумети, таквог сам га памтио од кад памтим и себе.
    Знао је тај да збије са нама децом по коју шалу, али увек умерено пазећи да кога не увреди.  Дуго је он био такав, весео и чио, чиними се све до онда када је продао своју слепу кобилу. Беше то једна стара, животом ишибана кобила која је давно ослепела. Знао је он са том кобилом и цео дан да проведе у пољу чисто је само гледајући како покушава да ужива у краткој, привидној слободи и поред свог хендикепа. Разумео ју је боље него било ког човека с којим је био у контакту.
Пиџа, тако смо га звали, не могу да му се сетим имена, односно чак мислим да му име никада нисам ни знао. Е, тај дедица Пиџа, живео је са својом другом женом - Динком која беше прилично старија од њега. Бдио је он да Динком неколико година када се ова разболела и пала у кревет немоћна да настави нормалан живот. Волео је он ту Динку, пуно ју је волео, и по најгорем кијамету би ишао до града да јој купи лекове. Сећам се да је увек кроз гурку избијао да први уђе у аутобус плашећи се да би у супротном остао без места и одстојао пут у трајању од двадесетак минута. А остали су се плашили да не подне под аутобус и сконча на тако неугледан начин.
И тако надживе њега његова Динка, а на његовој сахране не беше више од петнаестак људи заједно са свештеником и возачем „Дрндиног“ погребног аутомобила. Добар је то био декица али ми се чини да ће његова друга смрт веома брзо доћи.