Slusam zvona na vetru. Japanska fora, postala su moderna u poslednje vreme. Kazu da ako ih zakacite negde na ulazu u kucu sprecavaju ulazak zlih duhova. Brisem patiku o travu, vetar je prijatan po ovako vrelom danu. Neke zle duhove ni sva zvona ovog sveta ne mogu zaustaviti.
Tuzno je to, Toliko bola ni za sta. Toliko patnje, toliko snova, toliko zelja. I sta na kraju.

Ja imam jednu losu naviku. nikako da se odmah izgubim. Ne, nisam profesionalna. Ni najmanje zapravo. Logika nalaze, a veruj mi ja znam sta logika nalaze. Da sve bude cisto, brzo i uredno. I mnogi se cak i ponasaju u skladu sa ovim. Ali to su profesionalni i hladni ljudi uglavnom. Hleb na njihovom stolu zavisi od toga. Bitna razlika izmedju mene i njih je sto je za njih ovo samo posao, a za mene, pa za mene...
Nikada ne bih mogla da budem tako okrutna i hladnokrvna kao oni.
Nikada ne bih mogla da budem tako bezosecajna. Ono sto oni rade je posao. Ovo sto ja radim je vise od posla. Obaveza, da. Ali obaveza koje se neko mora prihvatiti.
Nikad nisam trazila nadoknadu za tezak rad koji obavljam. Najveca nagrada mi je oduvek bio dobro obavljen posao. Moze se reci da uzivam? Da, mislim da se slobodno moze se reci da uzivam. Ja volim ovo sto radim. Pomagati ljudima nije uvek lako ako uzmemo sve u obzir. Ljudi imaju neverovatnu osobinu da nikada ne mogu objektivno sagledajti sebe, Te s'toga nikada nece ni moci da shvate sta je najbolje za njih same. Videce tudje probleme i resenja za iste. Ali nikada nece moci da sagledaju sebe u celosti. A resenje je uvek tako lako i tako blizu. Kao da im se ruga ispred nosa. Ali oni ga sami nikada nece shvatiti.
Da moj posao jeste tezak, ali i lep. Lep jer treba uraditi nesto dobro za ljude, tezak jer oni nikad ne svataju koliko je to samo resenje svih njihovih problema.

Tesko je kada ne mozes podeliti svoju srecu. Tesko je kada znas da oni kojima cinis ultimatino dobro to ne shvataju u tom trenutku i svojim poslednjim dahom te posmatraju kao najveceg neprijatelja.
Moram priznati da me to boli, a pomalo i vredja. Ali, covek se jos tokom odrastanja navikne na cinjenicu da nije sve u zivotu prijatno. Ne mogu pomagati i biti voljena. Ljudi obicno vole stvari koje ih unistavaju. Brza hrana, alkohol, cigarete, dekadencija sve su to bolesti presvucene secernom glazurom. A ja, ja sam samo lek koji oslobadja sVih bolova i svih patnji. Ali svaki lek je isto tako presvucen pelenom.
Jedno vreme sam se cak i trudila da sve bude sto brze i sto bezbolnije. Ali nije ni to ispravno. Malo bola na kraju je dobro. Malo bola na kraju ume da iskupi mnogo zla u pocetku. Mala cena, reklo bi svako razumno bice. Ali ne i oni.
Oni svojim poslednjim dahom vriste, grebu, pljuju i prave nered. Ja njima slobodu,a oni meni u najboljem slucaju samo prljavu patiku, kao sad. Odvratno. Krv pomesana sa pljuvackom je krajnje neugodno lepljiva.  
Ah, sta je tu je. Vremena je malo a posla mnogo. Ne smem se padati duhom zbog takvih sitnica. Sutra je novi dan, jos toliko cistih dusa koje ne zasluzuju bol i prljavstinu ovog sveta. Nadam se, nece jos mnogo vremena proci, nece jos dugo moje kosti trepeti, a iskupice se i moja dusa napokon.