Odlomci

***


Desetak minuta kasnije posetilac zabezeknuto sedi, ne trepćući, zureći u zatočenika dok se ovaj sasvim zadovoljno smeška, za kraj stegnuvši mu ruku i jedva nešto glasnije od šapta govoreći: “To bi bilo to, mali, slobodan si. Uživaj”.




*



„Spreman?“, upita Luka.
“Za ovakve večeri uvek... Čak i ako budem u komi, želim porcije u venu. Ti si mi zadužen za tu rabotu mladiću.”, sasvim ozbiljno odgovori Sergej.
“Ah, gospodine... Biće mi čast, vama, mladom umetniku, tragično neshvaćenom mučeniku, mlađanom Sergeju, ubrizgavati dobre proporcije porcija hrane i alkohola. Jednoga dana, kada se proslavite, svojim radovima, skandalima, usponima i padovima, posmrtnim pismima, i kada svi otegnemo papke, novine će pisati kako sam ja, tvoj najbolji prijatelj, održavao tebe u životu, poznatu facu, našim skrivenim metodama. Tvoja smrt biće obavijena velom misterije, samo ću ja u grob odneti to parče istine!”
Luka konačno ućuta da bi došao do daha, ali ubrzo nastavlja...
“Čak će i sumnjati da sam te ja ubio... A ako me iznervirate, izvinite me, ali učiniću takvo gnusno delo..."


*




Krivudava, uska uličica, naširoko poznata, vodi svakog slepog putnika nizbrdo. Osećate pod nogama kamenje, staro kamenje, kako lagano ubada stopala, terajući vas da se malo gegate, kao posle par jačih doza. Kaldrma.




*


Oni su već u kafani. “Tri jelena”.
Klavir. Stolovi i naravno, karirani stoljnaci, šank i kafanski šmek. Poluprazan objekat, pa opet, iskustvo govori da će do ponoći biti pun.
Birtija, kafana, kako želite, ne tako uredna. Okačene slike po zidovima, velikih, zaista velikih umetnika, majstora boemskih zanata. Tri paralelna lustera, identična, za ovakvo zdanje previše nakićena.
Po uglovima, prašina. Vlaga se oseća. Memla.
Muzika... Odnekud. Vrlo često, mladi, pa čak i iskusniji pijanisti imali su svojih pet minuta ovde, svirajući neki komad koji je nekim čudom saslušan, a potom i propraćen aplauzima. Miris te starine. Zidovi se polako ljušte, kao da su i oni umorni. Iživljeni. Kao da govore: “Dosta! Ali... Može još malo... Sipaj!” Mlade snage su tu. Zauzimaju svoje pozicije, pred poletanje. Njihov sto... Slobodan. Očekuje ih. Zna se i ko na kojoj stolici sedi. Sergejeva, ona sa koje si mogao gledati ulicu, a Lukina, ona koja cilja šank.
“Standardna porcija, za početak, dragi Josife!”, reče Luka, svečanim glasom.
Josif. Ili kako god već... Stariji tip koji je ovde... Pa, reklo bi se, sve. Svi su znali Josifa. Samo, možda se taj i nije zvao Josif. Takvo ime su mu nadenula dva drugara za stolom, par koraka levo od šanka, jedne burne noći. Počeli su da ga tako oslovljavaju, a ovaj, bunio se nije.
Josif, bradati, oniži covek, poput čigre, iako već u godinama. U ovoj birtiji, što bi iskusniji rekli: “Devojka za sve”.
Kroz jedan minut… Po Lukinom časovniku, budući da ima običaj štopovati vreme, Josif nosi… Sve što je potrebno. Sergej se zagleda u daljinu, zagleda se u ulicu. Ulazna vrata.
Dve, za njega potpuno nepoznate osobe uđoše u lokal. Čudno, da. Pa, Sergej poznaje gotovo sve persone koje ovde svraćaju, bez obzira na godine, a njih nikada video nije. Što je još čudnije... Izgledaju kao zalutali. Ovo nije mesto za njih. Neki tipovi u sivim mantilima. Teško je oteti se utisku da oni prosto nisu za ovaj milje. Držeći prvu čašicu tamniji momak zažmuri. Jedan, dva, tri. Toplina se širi telom.
Podignuti kapci ponovo. Njih više nema.
Naravno... Tako nešto se moglo i očekivati... Od moje mašte... Ma... Briga me... Idemo... Votka!
“Živeli!”, uzviknuše.


*


Živ.
Ali na ovom svetu ne. Ili... Da? Negde daleko? Osećaš žile, osećaš kosti, po prvi put. Prvi put osećaš njihovo prisustvo, poput novorođenčeta, taj trenutak... Tu je... Valjda je sve na mestu. Nikad niste sigurni s takvom rabotom u ovakvom stanju. A... Kakvom stanju? Pravo pitanje, vala baš.
Nepoznato okruženje, nezemaljsko. Okolo, njegovom oku od nepoznate materije sačinjen prostor.
Čekaj, čekaj malo... na kojem sam ja to... mestu, svetu, čoveče?
Tišina.



*



Pokušava Sergej nekako ugrejati šake na stari dobri način, trljajući jednu o drugu, ali, bol, bol i samo bol. Boli ona desna šaka, sunce ti... I to koliko. Peče! Seče! Šake, te mlade šake… Drhtavo ih približi licu. Desna šaka. Gadna posekotina. Panika! Šake, krvave, šaka sa posekotinom bordo boje. Zna da ništa nije u redu, zna od samog starta! Gde će sad, šta će sad? Pa, one i dalje krvare, polako, ali dovoljno. Dovoljno za paniku, za stegnuto grlo, dovoljno za jezu. Oči zbunjene.
A u mraku je jedino krv crnja od tame...
Okreće se ka neznancu i bar deličmicno smirenim glasom pita: “Šta ću sad?”



*



Bila je to ljubav na prvi pogled, iako u istu ne verujem. Beše to pogled kroz dvogled, da bi se pronašlo. To. Ne mogu da definišem, to je bilo to. E, živote moj, proklet da si! Zašto curiš?
Prvo pijančenje posle duže pauze, verovali ili ne, dame i gospodo. Neka proslava. E, u to verujem! A... Kako sam ja dospeo tamo? I zašto ovo pišem u prošlom vremenu kada se sve odigralo pre samo nekoliko sati? Zašto, zašto, sudbino, reci mi? Pokloniš nam sreću, a potom, istu oduzmeš. Podlo se smešiš, da, da, mogu te čuti... Ona i ja. Mi. Hm... Reći ćete... Ili nećete... Kako god... Već jedan život sam proveo sa njom, pa zato i pišem... Pijan, duboko dišem... Sve znam. Znam da znam. Ovako dok mi se muti. I treba da se muti. I jeste. Pijan sam. Iskreno, jesam, mada, kada sam pijan, mislim da iskren nisam. Ma, ko te pita! Ćuti tu i piši! Šta da pišem? Pa piši o njoj, somino... A da... Pa... Ove reči teku... Niz ljubavnu reku... Poput alkohola, više ne čujem ni jednu notu D-mola, očišćen od svake vrste bola, o da... Čoveče! Čak sam i rime počeo pisati.
Polako... Samo polako. Poput naših prvih pogleda onakvih, mutnih i smešnih, skroz čudnih, kakvi se mogu samo zamisliti u bajkama. Šta je laž, šta je istina, zar je važno? Ne. U toj magli... Video sam sve, čoveče! Pod dejstvom eliksira života, svašta je moguće, svašta! Tako i te noći.
Dok je jedan ortak ležao jedva pri svesti, pored mene... Dok je drugi nazdravljao... Dok su se treći i četvrti pravili ludi i pričali ruskim jezikom, a naravno, znali nisu ni reč... Dok je peti sa nekom malom odlazio u sobu... Dok je šesti ispio dve pune čaše... Dok su se sedmi i osmi drali na njega zbog tog gnusnog čina... Ja sam nju ugledao. Toliko buke. Toliko, odjednom, usporenih, jedva pokretnih slika, toliko persona pleše neki svoj ples, persona koje odjednom više nisam poznavao, ne zato što sam tako želeo, ne, tako se moralo... Pogled moj prikovan.



*



“Znala sam ja njega, znala!” , glasno se smejući izgovara te reči, pritom izlazeći iz prostorije.
Sergej za tren vrisnu, u afektu baci pepeljaru ka njoj. Ona udari u zid i raspade se.
Ponovo je naseo. Ponovo je preko njegove volje, seansa bila delotvorna.


S.S.