Na kraju sveta...


Prokleta je ova planeta!
A i ja sa njom. Ja nisam tragično neshvaćen, ne. Više mi je onako sve prazno i prozirno. Uhvatim sebe kako pričam nebuloze. Nepovezane slogove recitujem zidovima. Kada se odvojiš od sveta, zidovi su najbolji prijatelji.
Jutarnja kafa. Novine. Zevam... Ništa mene ne zanima. Za pet minuta, stanje je drugačije, olovo te to opije. Crne strane i zna se, od ranog jutra - nerviranje.
Čitam one naslove i... Ne znam. Čudim se. Stvarno. Siguran sam, ne brate, ja nisam sa ove planete. Ne želim da je menjam. Ja sam čovek - vojska. Tu smo. Na kraju sveta. Mesto gde panduri leče komplekse nad nevinim građanima. Mesto bez pravde, bez obraza.
A gledam ja i ostale... Obične ljude. Pravi izraz jeste zaista -obični-. Proučavam ja njih. A proučavam i sebe. Pa ja sam samo naučio da čitam i ništa više. Čitam ja te tekstove, ali ne razumem, jednostavno ne kapiram ništa više. Ni ko, ni šta, ni kako... Sve je tu meni nejasno.
I?
Tako mi ti ljudi deluju zbunjeno, uplašeno... Prilazio bih na ulici tim licima i brižno upitao -Jesi li ti dobro?-
A onda bih se nasmejao! Pravo u lice! Dotična osoba bi me zaobišla, a u glavi je sigurno ono čuveno: Koji ludak...
Ja bih tako ostao ukopan u mestu, jedini normalan ovde!
Gotovo je. Cepam novine i izlazim.

Gde? Uzimam kompas koji sam ukrao jednom piratu, pre nekoliko stotina godina.
Moja soba. Pakujem se. Poneti samo osnovno. Već zamišljam...

Izlazim, nestajem. Napuštam grad. Ne osvrćem se. Nisu vredni pogleda mog.
Gde ću? Ma, nije ni važno. Neki salaš... Neka planina, šta kompas pokaže. Daj mi pirodu, dopusti mi da udahnem život.
Ma kakva meditacija! Gluposti. Krevet i jedno ćebe. Duhovi i ja. Mir. Vukovi i jezera. Jutarnja magla i bele sove.
I shvatiću suštinu!
Nikad nisam nešto posebno voleo Exit festival. To za mene nije izlaz. Više volim Beer fest. Doduše, verovatno zbog pijane rulje. Ali opet... Desi se da u uglu zapazim neku ekipicu, čopor, kako u horu peva pesme ili kako ispija u tišini poslednje pivo. Čergari... Sami, prepušteni sudbini.
Nosim pisaću mašinu. Tonu papira. Izađem tako napolje, pred zoru... Znate ono, kada nije mrak, a nije ni svanulo? Sve je oko tebe tamno plavo. Hodam. Šuškam. Lomim i sečem sve ispred sebe. Pričam sa pticama, pitam ih za savet. Posmatram Mesec. Vrištim. Da li će me čuti? Moram glasnije! Da... Čuje me sada sigurno. Umoran sam. Kakav dan... Toliko uzbuđenja. Koliko je zanimljiv ovaj život bez ljudi. Zanimljiv i opasan.
Sedim naslonjen na drvo. Hrapavo stablo. Smejem se opet. Sebi. Vama. Recite mi: ko je kriv za moje stanje? Kurve? Ortaci? Droga? Kocka? Alkohol... Mada... Da li sam spomenuo šta mi je u rukama? Flaša. Zaspaću...

Budim se. Nešto me njuši. Onakvim očima, ne mogu videti šta je u pitanju. Nebitno sasvim. Mazim to biće... A u glavi su samo reči mog prijatelja Čarlasa Bukovskkog:
...Ujutru je bilo jutro i još sam bio živ.
Možda napišem orman, pomislio sam.
A onda sam to i uradio...

E sad znam... Kako je to. To!
A ti, pusti me. Pusti me da lutam, da se gubim. Pronaćiću ja put, ne brini.
Sam.

Roman je gotov. -Uhvati dan- samo što nije.
Tu sam... Sa nešto malo hrane.
I znam, umreću uskoro. Niko neće znati da sam postojao. A ja hoću samo da se pije crno vino!

Srećan sam. Osetio sam ono, ono staro i davno izgubljeno. Osetio sam večnost!

Stefan Stupar