*

Ne znam kako, ali tog dana su je doveli. Mršavu i bledu, uplakanog lica sa ogromnim očima. Samo oči, plava haljinica i suze.

Nije mi bilo jasno odkud ona u našoj sobi, muškoj sobi! Do tada smo debeli Stojan i ja suvereno vladali sivom i učmalom prostorijom. Prećutni dogovor, leva polovina do prozora moja, desna kraj vrata njegova. Ja sam tu bio koji dan duže. Imao sam prednost prvog u napadu.

Ako sam ja bio zbunjen, Stojan je bio prestravljen. Zabio je glavu u jastuk i skičao. Bio je to odvratan debeli gmaz. Mojih godina, oko trinaest, sav u mesnatim uštipcima, očima gotovo spojenim iznad kvrgavog nosa. Zao i pakostan stvor. Smejao se poput hijene dok sam ja trpeo bolove. Želeo sam da ga razbijem, ali usled slabosti odložio sam akciju za neki bolji trenutak.

Uneli su prvo krevet i postavili ga nasred sobe. Soba nije bila prostrana, a ovako skoro da nisi imao gde da gaziš.

Nakon što je sestra postavila posteljinu i razvetrila sobu uveli su nju. Neki čudan čovek nosio ju je u naručju. Plakala je ali se nije opirala. Izgledalo je kao da ne poznaje tog čoveka. Brzo je spustio na krevet, nešto rekao sestri i otišao.

Sedeo sam naslonjen na perjani jastuk i nije mnogo prošlo dok nam se pogledi nisu sreli. Bila je lepa... Bleda do te mere da mi se činilo da je čovek samo može videti pri pravom odsjaju. Kao da je na momente nestajala i ponovo se vraćala, sve uplakanija i lepša.

Prošli su minuti dugi kao večnost, dok nisam uspeo da progovorim.

„Nemoj da plačeš... Ja sam Kolja“- bilo je sve što sam rekao pre nego što me je obuzeo neizdrživ umor a oči mi se same sklopile.

Spavao sam naredna tri sata, debeli Stojan je skičao a nepoznata devojčica plakala u muškoj sobi, na četvrtom spratu male bolnice, u malom gradu, negde daleko od mora i jarkih voštanih boja.

*

Dani su tekli sporo i teško. Za svo troje bio je to gadan period. Bili smo bolesni. Svako na svoj način i od drugačije bolesti. Na pragu života, ostavljeni da čekamo sledeći poziv nemarnog domaćina.

Nešto se dešavalo i sa spoljnim svetom. Van bolnice, tačnije van sobe. Osećao sam to iako nisam napustio krevet gotovo četiri meseca. Moji su sve ređe dolazili u posetu, doktori i sestre su bili konstantno u žurbi i rastrojeni, hodnici bolnice su brujali od glasova ali ne dečjih već odraslih. Bili su u boli, pohabanost njihovog glasa nije mogla da sakrije patnju. Često sam noću čuo prigušene praske a kroz prozor bi ponekad ušli čitavi oblaci beličaste prašine. Kao da su parčići neba padali tri ulice odatle.

Devojčica nije progovarala. Ni reči. Od doktora, koji je i sam pokušavao da sa njom uspostavi kontakt, čuo sam da se zove Nina. Niko joj nije dolazio u posetu. Bila je sama. Sama i uplašena.

Ja sam bio i dalje umoran.

*

Izgledalo je kao da nema napretka u odnosu između Nine i mene dok jednog dana debeli Stojan nije poludeo.

Ustao je sa svog kreveta i zaleteo se ka prozoru preko mog kreveta. Ogromna telesina se saplela, pala i nastavila da urla ležeći na podu.

Ušla su dva bolničara i pridigla ga. Potom je došao i doktor, pripretio mu zvanjem roditelja nakon čega se ovaj prividno smirio.

Sedeo je neko vreme tupo gledajući u zid, sve dok mu pažnju nije privuklo Ninino teško disanje. Bila je budna i konstantno uplašena. Bez izgleda za mir. Nije treptala. Pitao sam se da li je ona zaista u toj sobi ili je cela soba sa mnom i Stojanom u njenim ogromnim očima.

Debeli se okrenuo ka njoj, ustao, prišao njenom krevetu i stegao je šakama za nadlakticu. Bez reči. Bez šuma. Niko nije progovarao. Bes na njegovom licu i crvenilo kipteli su dok je pojačavao stisak na njenoj ruci. Činilo se da će je polomiti a ona i dalje nije puštala ni glasa. Ja sam sedeo skamenjen od straha nemo posmatrajući scenu na pola metra od mene.

Gledao sam pravo u mesto na Nininoj ruci koje je ovaj stiskao. Koža je menjala boju. Od crvene preko roze do beskrvno bele.

Sve je bilo čudnovato mirno i tiho. Jedino što se kretalo u toj sobi bile su Stojanove šake. Milimetar po milimetar potirući krv iz devojčine ruke.

Kao i uvek, napad umora stigao me je iznenada i neočekivano. Zabacujući glavu na jastuk, kroz zamućen pogled ugledao sam Ninino lice. Potoci suza, preko obraza kapali su joj pravo na mlitavo razdvojene usne kvaseći njen vrat. Njeno lice je vrištalo u mrtvačkoj tišini.

Pretrnuo sam. Osetio sam jak bol u glavi a slika sobe mi se polako vraćala. Konture oko Nininog lica postajale su jasnije. Nešto iz stomaka krenulo je napolje i nateralo me da se pridignem. Osetio sam da ću povratiti. Prvo sam spustio levu nogu na pod a potom desnom uzeo oslonac. Stajao sam tik iznad debelog povijen kad sam počeo da ispaljujem kratke i neprecizne udarce u njegovu glavu.

Ubrzo je popustio stisak a ja sam nastavio da ga udaram sve dok se nije odgegao do svog kreveta i bez reči se srušio.

Slabost me je obuzela. Soba se smanjila. Izgubio sam pojam o svemu što se dalje dešavalo. Znam samo da sam, pre nego što sam utonuo u san, kroz maglu razaznao Ninino lice iznad mene. Mislim da je rekla nešto poput-„Hvala ti. Ja sam Nina...“.

Bio je to prvi put da za tri meseca da sam ustao iz kreveta i stajao na svojim nogama.

*

Desilo se čudo. Stojana su jednog dana jednostavno odveli. Bez reči, bez objašnjenja i bez pozdrava. Bio je to dar sa neba.

Nešto se u meni promenilo. Vratila mi se volja. Kao da se moj duh duplirao. Jedan primerak u mom krevetu trpeći umor i bol, drugi u Nininom živeći kao što ovaj drugi nikada neće. U strasti i opijenosti koju telo ne poznaje.

Nina i ja smo se zbližili. Reč po reč, pogled po pogled naša nesreća postala je jedno. Nije bilo govora o ljubavi, barem ne onakvoj kakvu je spoljašnji svet priznavao. To je bilo nešto više. Ono što bih ja udahnuo ona bi izdahnula.

Nismo puno pričali. Govorila je malo i retko. Praktično da i dalje nisam ništa znao o njoj. Naš odnos bio je drugačiji. Nepostojan. Negde u vazduhu. Sav u pogledima i latentnom dodiru, nikad dosanjanom.

Ubrzo sam zaboravio na doktore, na bolest, na roditelje, na svet koji postoji izvan bolnice. Ništa više nije bilo dovoljno bitno. Odvojio sam se od svega što nije ona i dane provodio buljeći u njene ogromne oči, uvek na ivici plakanja.

Činilo mi se da se nebo konačno urušilo. I nije me bilo briga.

*

U daljem periodu gubim osećaj za vreme. San ili java, bilo je isto. Buđenje ili nesvest ne bi ništa promenili. Dva kreveta, dva nedorasla tela i dva duha previše velika da bi ih svet zanimao.

Iz blažene letargije trgla me je baš Nina. U jednom trenutku, naglo je ustala i sela tik uz mene.

„Dosadno mi je... Hajde da se igramo!“-rekla je gotovo euforično kao da je verovala da u tom trenutku možemo da izađemo napolje i otrčimo bilo gde.

„Nina, neće nas pustiti... Mi ne smemo napolje. Vrati se u svoj krevet“-odgovorio sam zbunjen njenom naglom promenom ponašanja i uplašen pozivom u nepoznato. Bio sam tip koji ne voli rizik. Obuzeo me je i blag napad ljutnje. Meni je pređašnje stanje sasvim odgovaralo. Opet sam osećao umor i bol. Sastavljali smo razbijeno nebo.

„Ne moramo da izlazimo napolje. Igračemo se ovde. U sobi! Hajde, ne budi dosadan!“ -rekla je i nasmejala se. Širokim punim omehom! Od uha do uha! Došlo mi je da vrištim. Bio sam razočaran. Negde duboko u sebi verovao sam da ona ne postoji.

„Čega hoćeš da se igramo. Jako sam umoran. Možda ipak ne?“ - odgovorio sam sad već mrzovoljno.

„E, ovako“ - počela je- „prvo ću se ja praviti mrtva a ti ćeš mi dati veštačko disanje a onda obrnuto ti ćeš se praviti mrtav a ja ću te oživeti. Kako ti zvuči?“

„Zvuči strašno! Ne želim da se igram na taj način“ - povisio sam ton.

„Ne budi takav... Značilo bi mi to puno...“ - rekla je i uzela moju šaku u svoju.

Osetio sam potrebu da je progutam celu. U jednom zalogaju i da zauvek bude u meni. Bezbedna i moja. Smekšala me je.

Pristao sam.

*

Legla je tik uz mene, položena na leđa ruku pripijenih uz telo. Držala je oči otvorene kada je zadržala dah. Posmatrao sam je a sekunde su prolazile. Video sam napor na njenom licu. Neće još dugo izdržati da ne udahne, pomislio sam.

Čelo joj je postalo mokro od znoja. Udahnuo sam duboko, prislonio svoje usne na njene i utisnuo vazduh u njena pluća. Počela je ponovo da diše.

Sobu je ispunio smeh. Detinji i nevin, kakav je i bio. Zagrlila me je i smejala se. Ćutao sam i bez mimike dopuštao da se veša o moj vrat.

„Ti si na redu! Lezi!“ rekla je i odskočila od mene.

Oprezno sam položio glavu na jastuk, zatvorio oči i zadržao vazduh.

Mrak! Ovoga puta zaista, pomislio sam i načuljio uši. Čuo sam šuškanje njene spavaćice. Bila je blizu... Spremna da me oživi.

Već sam gubio strpljenje a i bio mi je potreban kiseonik kad sam odlučio da odustanem od čekanja na njene usne i udahnem ali negde je zapelo. Telo je odbilo da me posluša, nos i usta da udahnu a pluća da se rašire. Uhvatila me je panika. Pokušavao sam da vrištim. Da urliknem njeno ime. Prevarila me je, cvilelo je sve u meni.

Bio sam u ledenom znoju kad sam osetio njen dah u ustima i bale na usnama.

Počeo sam ponovo da dišem. Mrak je nestao.

             Jedva sam je odgurnuo od sebe. I pored toga što sam se pridigao i pokušavao da je smirim nisam uspeo da se odbranim od njenih nasrtaja ka meni ne bi li mi dala još malo vazduha.

            Nekako sam je savladao i uspeo da joj privučem pažnju: „Hej, dobro sam! Smiri se!“

            „Idiote! Ti si pokvareni kreten! Mrzim te! Neću više da se igram!“ - vrištala je plačući toliko da sam mislio da će nas potopiti.

            To je je trajalo sve dok nije isplakala i poslednju kap iz svog malenog tela i samo se srušila kraj mene.

*

Nisam znao da li je u redu da spavamo u istom krevetu. Moglo je da bude čupavo ako bi nas doktori našli.

            Izgubio sam svaku nedoumicu kad sam video njene sklopljene oči. Spavala je. Mirna po prvi put od kad sam je upoznao.

            Legao sam pored nje i čvrsto je zagrlio. Osetio sam jaku erekciju i neopisivu sreću. Moj duh i telo bili su ponovo jedno.

            Ubrzo sam zaspao i više se nikada nisam budio.