Još jedna priča upravo završena, pa nemojte zameriti ako bude nekih grešaka.


                        Miris prašine!



  Mislim da sam u kupatilu. Mislim da mislim. Nisam siguran. Pločice odaju. Da, ovo je kupatilo.
I dišem. Dišem u komadima, rastrzano. Sečem vazduh, poigravam se sa plućima.
Kad zažmurim, ja sam na ringišpilu u tami. Sve se vrti.
Žmirkam, posmatram između slepljenih trepavica.
Bez naglih pokreta, molim...
Naređujem telu.
Samo možda može...
Ma domali prst, nek’ on pleše sa prstenom, nek’ lupka o pločice.
Prazan um. Ispucale usne. Osećaju vetar, ili nešto slično? Ne. Osećaju sloj prašine. Jezikom lagano prelazim preko nje, osećam, tu je. Ježim se.
Udahni duboko. Osećaš li? Miris prašine. Nasmej se, sebi. Ludački. Nek’ se čuje. Pusti usnu da zaigra, trepni na trenutak!
Miris praznine. Miris dna. Miris paralize. Miris paranoje. Miris apatije. Miris smrti.
Pusti da vreme teče! Nema veze to što ti osećaš glad i što su ti usta suva. Isključi čula. Sve, sve je to samo u tvojoj glavi.
Bol ne postoji. Ma, to je samo jedna zmija što se mota oko naših kostiju, i stegne te kad joj je volja. Ali ne! Budi jači od nje!
Oslobodi se i najvećeg ljudskog parazita: ideje. To je samo jedan crv, ništa više.
Neka nepoznata sila čoveka tera dalje. Ne da nam stati. Prokleta bila.
Moram ustati... Ali ne želim.
Sati prolaze. Hladnoća. Noć se spustila. Odavno sam prestao osećati prste. Trnem polako.
Zadrži vazduh u grudima, sve dok ne zaboli. Udahni još jednom... Poput najgoreg narkomana, toliko si ga željan.
Pričaj sa Bogom. Pričaj slobodno! Odgovori mu na pitanja.
Da li se drogiraš? Ne.
Da li veruješ u magiju? Ne.
Da li si me lagao? Ne znam. Odavno sam prestao osećati težinu greha. Kao da si popio krv svake device.
Sam bez ičije pomoći, iznenada, ustajem. Svestan sam svakog svog pokreta. Svestan sam i ovog bolesnog pogleda, što zuri u ogledalo.
Bože, koliko sam odvratan.
Zarobljen u četiri zida, bez ludačke košulje. Ovde je tako tesno.
Podočnjaci tamni.
Prislanjam usnama prsten, ljubim ga i zadnji put osećam miris prašine.
Iseci obraz svoj... Pomalo. Tri kapi stavi u čašu vina zalutalu na lavabouu.
Tri puta poljubi svoj odraz u ogledalu. A potom, čelo uz čelo sa svojim parom sa druge strane iz ogledala.
„Da li si spreman?“, upitah.
„Jesam.“odgovorih.
„Reci mi samo nešto...“
„Šta?“
„Da li se ono ti kriješ iza mojih leđa svo ovo vreme?“
„Ne“.
„Ne?“
„Ne“.
I onda ti ne pevaš pretpostavljam ovu pesmu:
Bez sna... Bez sna... Samo bez sna! Bez sna! Bez sna... Samo bez sna.
„Ne“.

Mirim se sa sudbinom. Drhtavom rukom, krvavom, žmureći ispijam vino.
Ispuštam čašu. Staklići se zarivaju u moju kožu. I dalje žmurim.
Osećam dah, za vratom. Ili je to samo miris prašine?

Stefan Stupar                          http://twitter.com/StefanStupar