Stranac

  Beton. Slova. Kapi. Led. Tišina.
Zarobljen u mislima, slab sa rečima, razbijen pod naletima vetra. Stojim, zurim. Već satima… Jedino što protiče kroz lobanju, jedino u šta sam siguran, to su te misli: Ništa nije večno... Pa ni večnost. Čovek umire sam. U tome i jeste lepota života.
Sve sto ostaje: zbunjen pogled.
Nema straha, nema kajanja, pa nema ni žaljenja. Prazan bunar. Knedla u grlu. Dokaz da sam bar ja živ. Ali sve mi je ravno, sve!
Oskudno obučen za ovakvo vreme. Vrtim prsten na desnoj ruci.
Navika. Ma sve je navika! Naviknuti da dišemo, naviknuti da živimo.
Izgubljeni u navici. Prokleti. Jurimo neke želje, kao muve bez glave. A posle?
Želja ce da iščezne, kad tad. Svaki problem nestaće. I ponovo, ponovo smo zbunjeni. Stojimo i besmislice pričamo. Čekamo…
Životi tragikomični. Slike i filmovi pred očima. Još jedan krug.
Detinjstvo. Ona i ja. Sećam se osmeha, sećam se njenog truda, njenog mučnog života.
Pubertet. Prvi veliki problemi. Pa sve je i znala. Bez nje, ne bih bio ni na pola puta.
Crna slika zadnjih par godina. Bolest. Navikao sam se na posete, navikao sam se na te bezizrajne oči, svako jutro sam slusao kašalj, svako veče teško disanje. Borba iz godine u godinu. Početak februara… Kraj. Konačno.
Šok za sve u njenom životu. Toliko crnine. Toliko, valjda, utešnih reči meni upućenih. Ne znam. Nisam ih slusao. Za mene? Ne. Suze? Ne, hvala. Poremećen? Moguće.
Moj stari prijatelj koji u svemu podseća na mene, taj slobodni, a precizni dragi vetar, ledi usne. Sporo disanje.
Smrkava se.
“Ne znam. Ali ne plašim se”. Šapućem. Kome?
Mali osmeh se provlači, ali samo za tren. Spuštam pogled i laganim korakom ostavljam onog vrabca što pravi tragove tik uz grob, onaj led i one kapi što se slivaju preko tih… Slova.
Crni mantil je nestao u noći.
Jesam izgubljen, ali ne lutam... Ne.
Stranac.



Stefan Stupar                   http://twitter.com/StefanStupar