Priča je skoro završena, pa nemojte zameriti ako bude nekih grešaka.




                                        Sadista i mazohista!




Jedan sasvim običan dan.
Kancelarija sa brojem 7. Ljudi dolaze, ljudi odlaze. A onda je ušla ona.
Da li će zaplakati? Nisam stigao ni da skinem noge sa stola, a ona je već počela da melje: „Doktore...“
„Čekaj sekund“. Na vreme je prekidam. Ustajem, otvaram prozor. Pljujem. Verovatno i pogađam nekog od prethodnih pacijenata. Meni je puno srce. Vraćam se za radni sto. Nova čaša vinjaka.
„Pijete?“
„Ne hvala“.
„Pa dobro. Ja moram. Nastavite... Pretpostavljam da je i ovaj put u pitanju on?“
„Jeste! Vidite... Ja za njega već danima, kao, kao da ne postojim! Što je najgore, ja ne znam zašto! Tako jedne noći sve bude u redu, znate, a već sledećeg jutra, k’o da sam mu kurac odsekla, da izvinite. I ne vredi posle, ni reči, ni osmeh, ni kafa u krevetu, ništa... Toliko je mrzovoljan. I to traje doktore! Danima i danima... Recite mi, da li je normalno da se ne javlja po ceo dan? Meni?“
„Nastavite vi... Samo pričajte“.
„U redu. Dakle, ne javlja mi se. Ponekad uhvatim sebe kako zurim u onaj prokleti telefon... Minutima i minutima. Toliko želim da čujem njegov glas, ma bilo šta. I onda...“
„Izvinite što vas prekidam. Odgovorite mi na sledeće pitanje, ali pre toga, razmislite dobro!“
„Slušam“.
„A da li bi vama odgovarao više muškarac koji će biti tu svaki dan, cimati se oko vas više nego vi oko njega i tako to? Znate na šta mislim.“
Prošao je evo, već čitav minut. Stiže odgovor.
„Ne“.
„Oho! Kako sad ne?“
„Pa to onda i nije muškarac!“
„ILI... to nije vaša slika o muškarcu?“
Opet tišina.
„Ali ja njega volim, ipak, ne zaboravite to“.
„Naravno da ga volite. Ne možete bez njega“.
„Pa... Da...“
„Vama je važno da je on bar tu, ako ništa drugo. I prihvatate svaki njevov izgovor. Stres, posao i ostalo“.
„Pa moram imati razumevanja...“
„A da li on ima razumevanja za vas? Mmm?“
„Mislim da ima...“
„Ili to samo želite da ima? E draga, to je dobro pitanje!“
„Pa dobro doktore, rešenje je? Recite, ’ajde! Da ga ostavim?“
„To je jedna od opcija, da...“
„Ja to ne mogu“.
Izgovorila je to takvim glasom... Kao da mora ubiti dete neko.
„A zašto?“
„A volim ga!“
„Ustanovili smo to“.
Zevam. I ne stavljam ruku na usta.
Tišina, opet.
„Pa dobro, ako ja nisam kompetentan, vi recite vaše rešenje?“
„Nek’ ostane stvar ovakva... Vremenom će sve doći na svoje mesto...“
„Aha. A zašto ste onda danas ovde?“
„Mislila sam, možda ćete imati neki savet kako da ga pridobijem?“
„Zaboga. Nismo klinci. A i ne bavim se ja belom magijom“.
„Okej“.
„Još nešto?“
„Da, doktore. Možda vi ne shvatate, ali zaista, ja verujem u ovo što mi imamo. U tu ljubav. To je zaista nešto specijalno...
Naravno da jeste... pomislih. A potom se krišom nasmejah. Ona nastavlja:
I neka. Neka je takav, kakav je. Ponekad mi se i sviđa ta tenzija, to čekanje...
Naravno. Čovek doživi bolji orgazam kada ga jebeš u mozak nego...
I on zaslužuje tu moju pažnju...“
Sve je sama rekla, shvatam, ali ćutim.
„U redu. Vidimo se“.

Dijagnoza: Mazohista.



*


Par sati potom...

Red je na njega.
„Doktore...“
„Samo sekund...“
Prišao sam prozoru i pljunuo dole na verovatno nekog pacijenta. Srce mi je puno. Nova tura vinjaka.
„Da li želite da pijete sa doktorom?“
„Što da ne?“
Minut dva kasnije, on počinje.
„Vidite... Tu je jedna devojka...“
„Da li je dobra u krevetu? Ili bar ima potencijala?“, prekidam ga.
„Pa... Nije loša u suštini. Ima neke svoje momente, ali dobro, to treba istrpeti. I nokte joj odstraniti. Pun sam ožiljaka. I ponekad... Ponekad... Ponekad suviše želi da ti udovolji, mislim, znam da to zvuči besmisleno, ali tako je...“
„Aha! Tu smo!“, uzviknuh.
„Moguće... I ne znam... Dobra je ona, ali baš to, to je dosadno doktore!“
„Jašta“.
„Lepo je kad se opire. Tako podiže i tvoj bes i svoju suknju. Znate kako je to?“
„Pa naravno. Takvi su moji pacijenti“.
„E da. Dakle kontate vi to. Elem... Ubija to ponavljanje! Tačno znam kada će da pošalje poruku. Ne javim se ja namerno i tačno mogu da je zamislim posle... Budi se. Pogled u telefon. Ništa. I tako na svaki sat. Pred kraj dana, pa, valjda je mrak podstakne da malo dublje razmišlja. Tada mi pusti neku „pametnu“ poruku, pametnu jebalo mater. Ali verovatno je i sama vrlo ponosna na te misli. Da...“
Zastaje.
„Nastavite“. Podstičem.
„I... Onda ja dođem kod nje... Ona me dočeka sa osmehom. A ja očekujem ljutnju, ali ne! Ni traga. I sve kao na traci, dobro poznat scenario. Ruke, butine, haljina i ja. Pa čak i u tim trenucima volim da odugovlačim, da joj malo teram inat... Da... Doktore, da li sam ja bolestan? Ozbiljno vas pitam.“
„Ne“.
„I nervira me to što ona voli da je mučim, tako. A opet, sa druge strane, i meni prija njen stav“.
„Aha, aha...“
„I doktore?“
„Vi ste savršen par!“
„Hvala“.

Njegova dijagnoza: Sadista.

Otišao je. Opet sam pljunuo kroz prozor. Nadam se da sam ga pogodio.
Budale. Sve su to budale Stefane... Ostao sam sam. Pijan.

Stefan Stupar    http://twitter.com/StefanStupar