Danas sam ispratio i Osmeh. Rukovali smo se, osmehnuli jedno drugom i onda rastali na pragu mojih vrata. Gledao sam tog najboljeg druga kako odmiče niz drum...



Juče sam ostao bez Nade. Ne te Nade! Druge Nade. One Nade... umrla je u poslednjem trenutku, k’o i uvek.

Dan ranije je Radost otišla. Ponela je sa sobom sve moje omiljene stvari. Izgleda da je ljuta zbog toga što me te stvari u poslednje vreme nisu interesovale.

Nakjuče sam sam izgubio Pažnju. Pojma nemam ‘de je... Opet sam bio nepažljiv...

... Ne mogu da se setim, ali mislim da sam nedavno zaboravio na Sećanja. Da, nema ih nigde... Ko zna gde su.

Ali se zato sećam, da mi je dan pre na vrata pokucala Tuga. Zahvalio sam joj se na tome što me se setila, ali nisam imao vremena za nju.

Prvog dana me je napustila Ljubav.

Danas smo ostali Strah i ja. Eno ga tamo... u ćošku. Pokunjeno drhti podno moje senke, plašeći me se, jer zna da kada odu svi - postajem agresivan.