Sunce pece moju kozu, skupljam pluca pri izdisaju vrelog vazduha. Zena do mene se meskolji, a njene kese grebu moje noge. Tipicna guzva netipicno vikendom. Savrsen dan za zaglaviti u prevozu. Osecam zadah coveka ispred mene. Iza usiju mu vise grumuljice prljavstine a ulepljena kosa mu siri zadah. Vreo dan u Beogradu. Samo jos jedan dan.
Autobus se priblizava sledecoj stanici. Nece ni ovde niko sici. Samo ce se jos vise zatrpati ljudima. Okrecem glavu na drgu stranu. Stavljam slusalice u usi i pokusavam da lutam pogledom kroz zamazani prozor. Napolju samo kese. Kese u rukama, prazne kese, pune kese, kese na ulici, ulepljene kese na putu, zamrsene kese na drvecu. I ono malo zelenila je ulepljuno prasinom. Udisem vonj mase i zatvaram oci. Valja provesti neko vreme ovde, a sto vse iskljucenih cula moze biti od pomoci.
Mislim mi lutaju u ritmu muzike.

Nije to neka lepa muzika, vec eto tek onako muzika. Nisam sasvim sigurna ni da li mi se svidja. Znam da drugima prija. Neko mi je preporucio na nekoj zurci. Skinula sam sa neta, ubacila u plejer i sada eto je tu. Odzvanja u mojim usima i mislilima. Mislim,l receno mi je da treba da mi se svidja i ja sada samo postujem ono sto mi je receno. Na kraju krajeva, uvek sam postovala one koji bi svoju paznju usmerili na mene. Valja, postovati one koji ti ukazu paznju, jer u suprotnom mogu se uvrediti i vise nikada ih neces videti. A to nije lepo. Ja volim da vidjem ljude. Zabavni su do odredjene mere. Ne volim ih previse u svojoj blizini, ali uvek su me inspirisali neznanci koji mi upucuju znake paznje. E to su pravi ljudi. Ne narusavsaju tudji licni prostor, ne guraju nosice tamo gde im nije mesto, ne zatrpavaju te savetima, jer toboze im je stalo do tebe. Pravi pravcati bonton.
Ne mogu reci da sam ikada razumela taj princip brige za nekoga. Jednostavno je odvratno. Licemerno prekrivanje bolesnog despotizma pod parolom "briga". Ne razumem ceo koncept. Despotizam je smesan jer je aposolutno besmisleno vladati bilo cime, a narocito ljudima. Kao i ljubimci podcinjeni ljudi su dosadni, jedino za sta ih mozes iskoristiti je da rade za tebe. A uvek je bilo jasno da ako zelis da nesto uradis kako treba, valja to sam uraditi.    
Dakle, ako je despotizam sam po sebi smesan, koliko je onda jadno tek prikrivati ga. Da, neznanci su najdrazi ljudi. Jedini razlog za moju filantropiju.

Svesna smeska na sopstvenim usnama, mrstim se. Nije pristojno pokazivati drugima da o necemu razmisljas. Eh, kada i samu sebe moram da ukorim, kako mogu onda ocekivati od drugih besprekorno ponasanje prema meni. Ah, moramo se nadati. Ispravljam usne u praviln polozaj dok moj pogled diskretno klizi po smrdljivoj masi. Nadam se da niko nije primeti moje nedolicno ponasanje i uvredio se.
Zena koja je do malo pre sedela do mene stoji i smeska se, izgleda da mi nesto govori.
Okrecem se, na njenom mestu sedi neki starac, izgleda da se obraca samo njemu, dobro je. Ali sta sad? Ustala je starcu i sada se smeska. Ustupila je svoje sediste nekome ko ji vec istrosena jedinka krajnje nefunkcionalna po samog sebe. Ona se smeska, smeska. Vidim joj zube kroz taj osmeh. Oci joj blistaju. Ona uziva u ovome. Kucka, zadovoljno udara druge oko sebe kesama kako bi pokazala svoje vitestvo. Ona jadnica sa sve teretom stoji jer je ucinila dobro delo. Alo vi sto ne cujete, njene kese ce vas udariti a ona ce te se okrenuti i videti nju, martira. Odvratno, sada joj usta cute, ali oci govore, ona je moralno supreiorna. Ona i samo ona. Pocela je da svetli od zadovoljstva. O zasto nisam videla starca. Ja sam trebala biti taj koji likuje. Zasto ga nisam videla. Ali ja uvek obracam paznju na takve stvari, uvek ustajem starim osobama, uvek sa Ja ta koja nepodnosljivo smrdi na moral. JA.