Slina. Sinoć na majici, danas sam ceo kao slina. Vučem se po stanu od 13:30. Ručak se ohladio, dok sam se ja zagrejao da jedem. Mrzi me da podgrevam. Čekam da čujem zov stomaka, taj alarm koji zapomaže. Nije prazan samo stomak. Prazno je celo telo. Ta prokleta nedelja koja traje čitavu večnost. Nedelja je posle-dica subote. Subota je bila sjajna. Nova zvezda je zasijala. Žurka baš na mestu. Na mestu gde su super žurke. Mesto je puno ljudi. Muzika je na mestu, ali pomera granice. Šutka, gurka, skakanje, cirkanje. Masa cirkuliše ka šanku, ka wc-u. Standardno cirkulišu na nestandardnoj žurci. Posle hrana i polako razlaz. Jutro na naselju je prelepo, osim ako ne ustaješ za posao. Čeka me krevet, slušalice i muzika. Muzika celu noć, muzika u zoru, muzika u snu. Sve je muzika. Svet je muzika. Šta bismo bez muzike? Bili bi zatvoreni, zakrčeni, zagušeni, zatupljeni, ma sve na „za“. Sve za muziku. Mada ove pojave mogu da nastanu i konzumiranjem loše muzike. Meni je lepo. Dišem punim plućima. Ujutru kašljem. Ne, to nije od loše muzike, to je od dima i zagušljivih klubova. Od hladnog piva, al’ ne od grupe, oni su super, nego zaista od piva. Točenog. Ono je uvek hladno. Odoh ja u prošlost čitav jedan dan, a to nisam planirao. Da se vratimo u nedelju. Nazad u dan. Dok se ručak podgreva zviždim neku melodiju. Nije loša. Zapisao bih je da sam muzičar, ali ovako sam je ostavio na slobodi, da ode kroz prozor i odnese je prolećni vetar. Ako naiđe tornado razoriće je. Na Limanu sunce, na Satelitu kiša, pa me ne bi čudilo da iz Veternika stigne tornado. U tom trenutku mi se pojavila neverovatna želja da popijem kolu. Nisam je pio ima sigurno dva meseca. Krenule su neke retke velike kapi kiše da me udaraju u dlan koji sam izbacio kroz prozor da proverim da li pada. Istim dlanom sam uhvatio jaknu. Na izlazu sam je obukao i stavio kapuljaču. Krenuo da zadovoljim svoju potrebu za kolom. Sinoć sam imao potrebu za trebom, imam i sad, ali idemo redom. Oblaci prete pljuskom, ali kiša baš i ne sluša oblake. Kiša sluša muziku, a oblaci ne. Zagušeni su. Hrana je ugrejana, kola u čaši i ručak može da počne. Narvno ručak uz TV. Posle malo za komp na Facebook da vidim komentare za žurku. Malo da odmorim i da skratim nedelju i da usput vidim da li je neko za popodnevnu šetnju pored Dunav. Volim reku. Smiruje me. Volja je velika, ali nedelja je montirala magnet u fotelju i ne pušta napolje. Sile su velike. Volja i želja su te sile. Konačno sam, posle dugih pregovora i dogovora oko mesta i vremena, uspeo da se otrgnem od kompa i da izađem. Sa njom sam se našao oko 19 časova. Čekala je. Ne dešava mi se da kasnim. Šetnja onako opuštena do reke uz priču i Dugu. Dve Duge počinju, nijedna se ne završava. Pomeraju se. Prate nas. Ubrzo posle našeg sedanja na klupu, nestale su obe. U međuvremenu se i Sunce izgubilo u noći. Moje nove adidaske su za jedan dan doživele toliko toga. Svetlost dana, Sunce, Dugu, napad topole, prolećnu kišicu, i na kraju noć. Ostavio sam ih da se odmore. Žrtvovale su se za moju udobnost. Sedenje se oteglo. To ne bih ni konstatovao da nisam pogledao na sat. Vreme je za pokret. Ceo dan sam imao taj nedeljni osećaj da bih ga na kraju dana rasturio. Da konačno i nedelja prodiše. Muzika. Opet nevrovatna potreba za kolom. Ovog puta i za žvakom. Radnje nigde. Štrandovska prolećno-jesenja pustara. Krenusmo ka gradu. Samo da ovi oblaci ne sruče grad na nas. Još malo smo šetali da bi to pekinula kiša. Razlaz. Evo me sad predoziran od kole žedan kao nikad, sa bolovima u stomaku. Kao bez muzike. Kao posle loše muzike. Dvoklik na Winamp, izbor pada na Jazz. Bolovi prolaze, čaša vode gasi žeđ. Sve je muzika, pa čak i nedelja, ako mi tako napravimo. Ja sam svoju nedelju podelio sa Dunavom. Dunav je za uzvrat sa mnom podelio svoju muziku. Ja sam sa njom podelio Dunav i muziku, jer mi je ona i skinula onaj magnet sa fotelje i ubedila me da izađem iz stana.