Stani. Prestani da ometaš moju tišinu tvojim suzama i jecajem. Ne, ne zanima me zbog čega si tužna i slomljena. Ni ti mene nikad nisi htela da saslušaš, pa tako ni sad nećeš da me pustiš da razmišljam. Prekidaš mi misao svakom novom suzom koja ti pada u čašu vina nad kojom cmizdriš. Pijana si i emocije su te pukle, a ja sam tako trezan i savršeno raspoložen da te ne slušam. „Pričaj mi dušo, otvori se“, kažem, ali mi pogled doseže daleko iza tebe. Suznim očima me posmatraš i vidiš da me ne zanima, da mi treba samo malo mira, ali ne shvataš. Vidiš da i ja plačem, samo bez suza. Danima plačem, a nema nikakvog produkta. Zamisli koliko je meni teško. Ne možeš da zamisliš, jer si sebična i egoistična i misliš da sam predodređen od svevišnjeg da slušam tvoje probleme. Uvek si tu kada ti je teško. Istreseš gomilu problema iz džaka i staviš ih baš na moju vagu. U mojim očima se ocrtavaju nule. Ništa ne pokazuju. Ne, moje oči ne mere tvoje probleme, pomiri se sa tim i odlazi. Odlazi kod onih sa kojima deliš lepe trenutke. Dovoljno si me nasmejavala, a sada me previše rastužuješ. Gledam te i dalje nemo, nezainteresovano, ali ti i dalje ne zaklapaš. Sada te više i ne čujem. Tolika buka, da sada nema ničeg drugog osim mrtve tišine. Našao sam svoj mir u tvojim problemima, jer me apsolutno više ne dotiču. Pričaš zidu, a zid samo trpi aerosole i dalje ostaje čvrst i nerazoren. U trenutku mi klik u glavi preseče tišinu blebetanja. Uzimam jaknu i odlazim iz tvog carstva problema. Ne bežim od istih, nego bežim od tebe. Smorila si. Nisam ni pokušao da dođem do reči, jer znam da bi u najmanju ruku došlo do svađe. Ne želim konflikte i odlazim. Odlazim na mesto gde mogu na miru da ti napišem ovo pismo. Na mesto gde će jedino olovka remetiti tišinu i po koji cvrkut ptice. Samo da ne bude vetra. On me podseća na tebe. Fijuče mi na uvo, mrsi mi kosu i ponekad me dovede do jeze. Ti odavno nisi taj prijatni vetrić. Slomila si mi sve grane. I dalje ćutim i mudrujem. Tvoje Drvo