Kroz umorne oci u prepunoj ulici ljudi ugledala sam svoju majku. Lica mojih godina za ruku je vodila malu plavokosu devojcicu koja je radoznalo zevlala oko sebe. Osetila sam toplinu i kao uslovni refleks moje lice je prekrio osmeh a noge su krenule ka njima. Na korak od njih kapci su se refleksno sklopili i jedan jedini treptaj je bio dovoljan da one nestanu. Ispred mene je zbunjeno stajala nepoznata zena u beloj majci. Uputila mi je jedan polu namrgodjeni/polu upitni pogled i pazljivo me zaobisla.
Ostala sam da stojim tu jos neko vreme, treptaj ili dva. Sasvim dovoljno da moj mozak prihvati sta se upravo desilo. Podrugne sam sebi, primeti realnost vrelog vazduha i betona i oseti ponovno prisustvo svih vernih pratioca. Prtljaga, duhova i senki iza sebe.
Dovoljno da zazalim zbog svega, da shavatim sustinu privida i njegov razlog. Da se setim kako bi stari ovo nazvali vizijom, psiholozi begom od realnosti i potrebom za zastitom, a ja jednostavno zeljom da opet budem bezbrizno, zadovoljno dete. Dovoljno da se nasmesim sebi, konstatujem kako mrzim vrele dane i nastavim dalje.