Starost čeka tu negde zakopana u nama. Godine su prošle, svašta se proživelo i svašta se stvorilo. Toliko kontakata, neki od njih samo na pola metra ispred mene, al’ ipak tako daleko. Prvi majevi, prvi maljevi kad smo pobijali stubove za klupu. Srušili su je odmah posle prve galame i prvog pijanstva na istoj. Svuda ima taj neki komša iz pesme našeg extra benda “Vrišti Pijaca”. Godine iza, više ih ima ispred, nadam se. Trunke sreće su rasute po podu. Ako ih podignem, vraćam uspomene, ako ih počistim znači da želim da ih zaboravim. Ostavljam ih da leže. Ležem i ja. Nesanica me osvaja, sanjam na javi. Imam san, ali ne mogu da ga ostvarim. Pun mesec je i meni se ne spava. Krećem se po sobi kao da sam u beloj. Bolje je kada vidim i druge boje oko sebe. Shvatim da nisam zaboravljen kada pogledam u svet. Taj šareni prozor u svet kroz monitor od par inča, cola, kako god, nije naša mera, al’ usvojili smo je. Lep plavi Dunav zamenili su lepi plavi autobusi koji su Dunavu i celom gradu ukrali boju. To je i dalje moj grad, neprevaziđen, Dunav je i dalje tu. Još nije pobegao, bez obzira što ga iz godine u godinu sve više ugnjetavamo. Tu si i novi ljudi, uklapaju se u naš svet, mada ima i onih koji, bez obzira na svakodnevno “gari”, ne uspevaju da shvate poentu života u ovom gradu. Agresija je na svakom koraku, nervoza vlada svemirom, a naš grad je uvek bio iznad toga. Došlo je vreme kad ne može sam da se izbori protiv naleta negativnosti. Negativni ljudi, negativne gradjevine. Osećam se nemoćno, jer pored tolike ljubavi prema gradu ostaje mi da samo nemo, sa nevericom, gledam šta mu rade. Koreni su im u brdu, u stenama, a ovde su počele da listaju njihove grane. Takvo je okruženje, ravnica, sve se prima i sve opstaje. Poštujmo tu ravnicu kao što ravnica poštuje te nove grane. Nalet emocija jedva čeka da se domogne papira i olovke, tastature bilo čega gde može da se iskaže. Potisak stvari, pritisak olovke i dugmića dovodi do ovoga što sada čitate. Brkam stilove, jer pobrkane su vrednosti, a pomešani su i stilovi i tokovi. Komešanje ljudi. Napred, nazad, levo, desno, gore, dole.. Neki lete, neki su već potonuli. Tu sam, u srebrnoj srddini bliže granici bronze. Očekujem da se sve iskristališe i ponovo postane onaj svetlucavi grad bez problema. Da li sanjam ili je stvarno nesanica osvojila mene?