Pre nekog vremena, dobio sam bicikl od veoma mi drage osobe.Nisam imao bicikl 10 godina. Bio sam jako uzbudjen cinjenicom da cu se kotrljati ponovo. Ima zaista nečega u tome.

Nedostajao mi je taj osećaj kada sopstvenom snagom pokrećeš točkove. Kada osetiš posle nekog vremena da su ti noge otežale kao da su od olova, da krv pumpa, a majca se natapa znojem. Osecaj jako prijatan kada znaš da te mogu odvesti gde god poželiš naravno ukoliko imaš volje. Osećaj slobode, osećaj mira  samo ti i put.

Danas sam se po prvi put nakon deset godina osetio lako poput deteta, pomislio sam kako bih mogao da poletim vozeći se istim poznatim ulicama i stazicama kojima sam prolazio nekada davno iako je zemlja sprala tragove tog dečačića a asfalt nije pamtio naše poznanstvo. Bilo je to potpuno drugo vreme izmešteno iz ose vremena i prostora kada smo bili srecni, kada je pivo bilo 2 dinara (Zajčarsko), a neke stvari samo misaona imenica u nekom sajns fikšnu. 

To je bila test vožnja pošto sam nedelju dana proveo u njegovom sređivanju. Kupio sam dve unutrašnje gume od poslednjih para i instalirao ih. Naprskao WD da bih da bih ga oživeo i razmrdao jer je stajao u mestu mnogo godina izložen elementima. Poskidao branike i dinamo, podesio menjače i kočnice. Test vožnja je morala da sačeka jer sam uglavnom umoran dolazio sa posla i nisam imao snage da ga provozam kako treba pa sam čekao prvi vikend da bih video plodove svog rada. Naspavan i odmoran odlučio sam da se provozam prvo oko naselja, što je vrlo veliki krug. Ispostavilo se da sam morao da stajem par puta da bih dotezao zadnju kočnicu jer je matica bila isuviše labava. Uživao sam u svakom trenutku vožnje prožetom novim albumom Deftones-a kojim se ovih dana trujem.

Usput svratio sam i pokupio svoj prvi boken od sensei-a koji sam naručio pre tri meseca a nisam imao vremena da pokupim. Bilo je zapravo malo smešno videti me kako za pojasom imam zadenut mač, verujem da nekim ljudima nije bilo jasno o čemu se radi, no ne mari. U povratku blizu kuće seo sam u park, zadihan jer sam potpuno van kondicije, izanalizirao sam svoj novi mač od punog javora koji je bio potpuno savršena replika katane i usput ponovio dve kate koje sada mogu mnogo bolje da usavršavam jer je to nemoguće raditi shinaiem.

Iako je bio lep i sunčan dan baš kao onaj te već davne 1986 godine 26. aprila duvao je vetar, ali ni on nije mogao da pokvari sliku koju ima moje naselje. Vetar je njihao krošnje drveća između kojih sam igrao fudbal i gde su se ostvarivale vrlo važnje pobede u detinjstvu. Za ovaj park me vezuje toliko toga. Nažalost, moje omiljeno mesto više ne postoji. Zvali smo ga "Tri drveta". i to je bilo naše mesto sastajanja, tu smo pekli purenjake u vrelim letnjim noćima kada smo pozajmljivali gajbe iz obližnjeg supermarketa da bi ložili vatru podeljeni u ekipe, svako zadužen za nabavku određenje sirovine. Dve trešnje i orah. Tri diva koji su ćutke posmatrali kako odrastamo, tri drugara na koja si uvek mogao da računaš. Kao i mnogo što šta jedna je trešnja istrulila i od nje je ostao samo panj da svedoči o njenim godinama. Orah je ubrzo zatim otišao za svojim drugarom...dok je treći ostao da nastavi da stari sa nama.

Japanska jabuka je divno procvetala.

Sreća?

je kada primećujete detalje, to je lepa reč ili osmeh. To je zagrljaj. To je sunce na vašem licu. To su leptirići u stomaku.

:D