Ово је био један лош, јако лош дан.... Чак, може се рећи ружан.... а ништа није указивало да ће бити такав.

Пробудио сам се јутрос пре Ајви, али сам остао да лежим затворених очију. Слушао сам њено дисање мелодичан цвркут птица напољу. Осетио сам сунце на лицу и мислио о послу.

Мета је био неки боксер. Висока и ћелава грдосија. Био је један од оних послова са специјалним жељама. Требало је да га уклонимо у ресторану који стално посећује, тачно у 17 и 42. Клијент је женско, тако да могу да претпоставим шта је посреди, али није интересовало. Моје није да размишљам, већ да делам. Питања се не постављају.

Када се Ајви пробудила мислила је да спавам. Хтела је да ме пробуди онако како само она уме. Јутрос се Ајви увијала противно свим законима анатомије. Јутро је било предивно, врело и знојаво.

Ко би рекао да ће се дан овако завршити...

 

„Шта бисте да попијете?“ питао нас је келнер.

„Касније“ одговорио сам не погледавши га.

„Извините, али ускоро ми се завршава смена, а волео бих...“

„Еј, курчеглави“ Ајвине црвене усне грлиле су лизалицу, села је тако да келнеров поглед никако не заобиђе њене бијне груди. „Ако ми поново погледаш сисе набићу ти ову лизалицу у око. Сада одјеби, нећемо ништа да наручимо, шта ти хоћеш, јебе нам се, ми смо муштерије и ми смо увек у праву.“ пољубила је лизалицу и намигнула му. Он је отишао за суседни сто црвенећи.

„Када долази?“ питала ме је Ајви.

„Требало би ускоро“ ресторан је био скоро пуст.

„Је л\\\' би ме пустио да се креснем с њим?“ њен глас је изазивао.

„С ким?“

„С боксером.“

У ресторан је ушла девојка и отишла иза шанка.

„Је л\\\' би волела?“

„Па мислим да бих. Делује као да има огромну курчину. Шта ти мислиш?“

„Не бих знао, нисам размишљао о величини његовог пениса...“

„Шта бисте да попијете?“ овог пута ме је прекинула келнерица. Девојка која је малочас ушла. Слатка девојка мало пунија, али имала је прелеп осмех. И Ајви је приметила. Варнице су заискриле из њених смарагдних очију.

„Кучко не гледај га тако, то је мој човек“ просиктала је Ајви.

Конобарица је збуњено погледа. „Молим?“ и помало уплашно.

„Ја ћу шољу топле чоколаде“ рекао сам. „За њу једну ђус-водку“

Још збуњенија конобарица поново погледа мене, па Ајви, и оде.

Ајви затресе главом тако да њена крваво црвена коса залепрша. „Ти кресни њу, ја ћу боксера“

„Нећу да крешем конобарицу, а нећеш ни ти боксера“ рекао сам уморно. Она наби лизалицу у уста, прекрсти руке на грудима и дурљиво ме погледа. Ја сам се загледао на улицу.

Келнерица је и даље љубазно донела пиће и удаљила се. Ајви ми се исплазила и искапила своју ђус-водку. Једна кап јој је остала на ивици усне. Пустила је мало да склизне, а онда се њен поглед из дурљивог претворио у заводнички, и језиком покупи кап. Сркнуо сам своју врућу чоколаду.

Време је пролазило и локал се прилично попунио. То је било лоше. Ајви се немирно врпољила изазивајући свакога ко би прошао поред ње. Отишао сам до шанка где је келнерица предано чистила чаше.

„Желлите да платите?“ питала је са надом. Конобар је пришао и почео да спрема еспресо.

„Не хтео сам да вас питам да вам име Алистер нешто значи. Он је боксер. Требало је да се моја жена и ја нађемо данас са њим овде, али он касни. Рекао је да је стални посетилац овде, па сам помислио да нешто знате.“

„Наравно да га знам, супер лик“

„Да наравно, стари смо пријатељи. Још из школе“

„Ускоро треба да дође. Овде углавном попије кафу, вечера па оде на тренинг.“

„То не би требало да ради.“ рекох.

„Шта?“ збуни се девојка.

„Да иде на тренинг одмах након јела. Шкоди, храна се не свари довољно и може да му позли. Хвала вам на времену“

„Нема на чему“ насмејала се љубазно.

„Знаш ли шта ми треба?“ питала ме је Ајви када сам сео.

„Шта ти треба?“ насмејала се осмехом који је значио само једно, и мени крв јурну у главу. Доњу.

„Шта ако ти кажем да сам га оставио у соби?“

„Не сери. Ти не можеш без њега“ била је у праву.

„Хоћеш овде?“

„Јеси ли луд, неко ће видети. Идемо у клоњу“ не чекајући моје одобрење, устала је и зањихала. Леђа су јој била гола и видела се тетоважа змије која дави феникса. Широка сукња са ниским струком која је допирала до пода није могла да сакрије лепоту њене задњице. Кренуо сам за њом. Људи су нас чудно гледали и заиста смо били чудан пар. Ја са својих четрдесет седам и она са својих седамнаест. Уз то плаћене убице.

Тоалет је био необично чист за оваква места. Ушли смо у једну од кабина. Истог тренутка ме је прибила уза зид и набила свој језик у моја уста, руку ми је завука у гаће. Осећао сам сву енергију њеног младох тела. Чврстину груди, мекоћу усана, са руком сам напипао и њену влажну врелину. Нагло ме одгурнула.

„А-а...“ смејала се. „То ћемо када дођемо у собу. Сада ми дај.“

Из џепа сам извукао малу кесицу пуну сивкастог праха. Очи јој зацаклише када га угледа.

„Не много“ упозорио сам је. Климнула је главом упијајући моје покрете зависничким погледом. Отворио сам кесицу и она ми пружи прст. Сипао сам сасвим мало. Брам брам, је била дрога трећег света, коју не треба узимати олако као кокаин. Открио сам је када сам био млад, док сам ратовао у Африци. Диктатори су је користили како би од деце војника направили крвожедне животиње. Брам брам је најбољи за то, отупи ти чула, а стварност ти представи кроз најгротекстнију призму најдубљих кошмара. Та дрога је мешавина кокаина и барута. Ушмркала је прах и одмах се прибила уз мене прелазећи језиком преко мог маторог и избораног лица. Затим је одскочила насмејана и раширених зеница.

„Не можеш сада да идеш, смена ти се завршава тек за пола сата!“ чуо сам глас који је долазио са друге стране зида. „Није у реду да ме остављаш тек сам се вратила са трудничког“

„Оно двоје лудака су дошли по боксера“ рекао је други глас. „Боксер ми је рекао да га обавестим ако поново дођу, враћам се брзо и остаћу до краја да ти помогнем.“

Доста сам чуо. Извукао сам пиштољ, када ме Ајви приби уза зид.

„Туцај ме!“ шапнула ми је.

„Не сада, треба да завршимо посао“ није се померила, трљала је своје тело уз моје.

„Туцај ме“ поновила је.

„Не сада лутко, сада је време за убијање.“

Тада се одвојила од мене, подигла је сукњу и из футроле која је стајала на унутрашњој страни бутине извукла свој пиштољ. Искезила ми се дрогирано и полизала цев.

Вратили смо се назад у ресторан.

„Молим вас да сви будете мирни“ викнуо сам подигавши пиштољ да га сви виде. „Ово није пљачка!“

„Ако се било ко од вас мрде!“ викнула је Ајви. „Разнећу му јебену главу истог тренутка.“

Тајац.

„Конобар!“ келнерица је дрхтећи пришла. „Звао сам конобара.“

Јадна девојка се толико уплашила да је муцала. „О-о-о-он је от-от-от-ишао.“

„Куда?“

„К-кући, отишао је кући“ гледала је пиштољ као хипнотисана. „Молим вас немојте да ме повредите... имам дете...“ заплакала је.

„Нећу те повредити ако ме не будеш слагала када поновим питање. Где ти је колега?“

„Рекла сам да се нико не помера!“ вриснула је Ајви на некога. Да сам знао да ће бити оваква ситуација не бих јој дао брам брам. „Помери се још једном и разнећу ти главу!“

„Али морам д...“ тај Неко није стигао да заврши реченицу јер му је метак разнео главу. Померио се. Сви су почели да вриште. Келнерица се срушила на под и склупчала се фетусни положај. Ајви се смејала уперивши цев у уништено лице. Опалио сам једном у плафон, не били се људи смирили. Жене које се биле у ресторану плакале су, сем Ајви она се смејала.

„Јеси му видео главу?“ питала је.

Окренуо сам се келнерици. „Дакле госпођице, ваш колега?“

„Он је... он је...“ тешко је долазила до даха. „Он је отишао да упозори Алистера, боксера....“

„Где живи боксер?“ девојка није престајла да плаче. Отварала је и затварала уста као риба на сувом. Тог тренутка Ајви је поново одлепила. Неко се померио и она је почела да пуца у свакога ко се помери, а уплашени људи су се много померали. Могао сам да је зауставим али нисам хтео. Биће мање уста која су неконтрлисано прождирала храну, док деца у Африци умиру на сваких неколико секунди. Стала је изнад једног младића који је плакао и мокрио у гаће. Цев му је ставила у уста и повукла ороз, али чуло се само клик. Погледала ме је очију пуних суза.

„Немам више метака...“ рекла је и заплакала. Потиштено је села у наш сепаре и наставила да плаче. То је дрога радила. Готово да сам се кајао што сам јој је дао. Не због убијених, већ зато што је постало превише прљаво.

„Ако се неко поново мрдне даћу јој још метака!“ подвикнуо сам, гледајући по ресторану. Нико се није померио. Неки јер су били мртви, остали се нису усуђивали. Крв је била свуда а негде по зидовима су се видели и делићи мозга. Смрад распорених утроба и људи који нису могли да контролишу свој дигестивни тракт је почињао да се шири, а то је значило да ће и полиција ускоро доћи.

„Дакле госпођице, где станује Алистер?“ била је у шоку. Тресла се. Ударио сам јој шамар и поновио питање.

„Три-три-три-три бл-бл-бл-ока низ улицу... угао 16-те и 30-те...“

„Хвала“ Ајви је и даље плакала. „Идемо Ајви“ позвао сам је. послушно је устала и пришла ми пружајући ми руку.

„Немам више метака“ рекла је покуњено шмрцајући. Сузе су јој се мешале са крвљу људи које је побила. Да сам јој дао мало више дроге, не би заплакала, кренула би зубима да убија.

„Хајдемо душо, идемо да те оперемо и нађемо ти метке.“

Отишли смо до купатила па на задњи излаз. Опрао сам је довољно, али јој нисам дао муницију. Био сам јако бесан. Више на себе него на њу. Репутација на коју сам годинама могао да будем поносан, је пала у воду. Није Ајви била крива, она је још дете. Ја сам требао да предвидим.

Ходали смо брзо. Људи нису обраћали много пажње на нас. Сви су гледали полицијске аутомобиле који су ишли до ресторана. Можда је требало да убијем и конобарицу, али девојка има дете.

Три блока ниже стигли смо тачно на време. Конобар и боксер су излазили из зграде. Ајви је живнула када их је угледала. Они нас нису видели. Подвриснула је и одскакутала до њих као девојчурак. Хаљина се вијорила за њом умазана крвљу коју нисам могао да сперем.

„У уличицу!“ довикнуо сам јој.

Куцнула је боксера по рамену, када се окренуо закачила му се око врата.

„То су они!“ дрекнуо је конобар, тренутак пре него што сам га оборио дршком пиштоља.

„Пусти ме кучко! Викнуо је боксер покушавајући да се ослободи. Конобар је покушао да се подигне али ам га шутнуо. Остао је да лежи.

„Хоћу да ме туцаш!“ цикнула је Ајви раздрагано. Оборио сам и боксера и одвукао га у уличицу заједно са њом на њему.

Био је ошамућен.

„Ово није испало како треба“ рекао сам када сам га бацио на кесе са ђубретом. Ајви га откопчала а моји живци су били на ивици пуцања. „Ајви остави га треба да завршимо.“

„Хоћу да га креснем“ рекла је.

„Шта то радите?“ викнуо је боксер долазећи себи.

„Сада ћу да те креснем, не бој се“ помиловала га је по лицу.

„Бежи од мене лудачо!“ покушао је да устане.

„Слони се од њега Ајви, треба да идемо“

„Нећеш да ме имаш? Много њих би волело“

„Бежи од мене“ одгурнуо ју је од себе, а она га је шутнула. Почео је да јеца.

„Полизаћеш ме...“ задигла је сукњу и наместила се изнад њега.

„Ајви доста је“ винуо сам. Прешла је границу. Боксер је мумлао и јецао испод њене сукње, она се смејала и кикотала мешајући куковима. Напипао сам његову главу, прибио цев и опалио. Обојио сам јој сукњу у црвено а боксер је утихнуо. Ајви је изгледала збуњено, као дете ком је узета играчка и не схвата зашто. Очи јој се поново напунише сузама, а онда је пукла.

„Испрљао си ми сукњу! Поцепао си ми сукњу!“ скочила је на мене ударајући ме. Гребући ме. Иначе имам врло висок праг толеранције, али када се коначно стигне до њега, бес не могу да контролишем. Рука је сама прислонила цев уз њен го стомак, прст је сам повукао ороз. Прасак нисам чуо. Она се изненада умирила. Обавила ме је рукама. Чуо сам како јеца. Клатећи се одвојила од мене и тихо рекла:

„Волела сам те...“ видео сам смарагд у њеним очима како се гаси када је пала у ђубре. Сирене су почеле да одјекују.

Треба да се иде.

Треба да се заврши овај ружан дан.